in

Tužno

IZGUBILA SAM DVA SINA Bolna ispovest Vesne Zmijanac će vam naterati suze na oči

Vesna je napisala knjigu, odnosno autobiografiju „Kad zamirišu jorgovani“ (ili kako je ona to napisala: „pokušaj autobiografije“)

Vesna Zmijanac
youtube

Diva narodne muzike i jedna od najlepših žena na našoj estradi ’80-ih godina, pričala je o teškim trenucima u svom životu i o nesreći koja može zadesiti jednu ženu…

Kao što svi znamo ona je ponosna majka Nikolije Jovanović a odnedavno i baka male Ree, međutim ono što mnogi ne znaju je da je Vesna prošla trnovit put dok Nikolija nije došla na svet.

Vesna je napisala knjigu, odnosno autobiografiju „Kad zamirišu jorgovani“ (ili kako je ona to napisala: „pokušaj autobiografije“). U knjizi je iznela intimne detalje iz svog života, a mi vam prenosimo deo.

– Druga polovina osamdesetih, vreme moje najveće slave. Pokrenuo se taj ogromni i moćni mehanizam, počelo je da se događa ono što nikada do tada nije zabeleženo u narodnoj muzici. I dok se meni, u meni i oko mene događalo to o čemu govorim, i u čemu sam se kako­tako snalazila – životne niti, tkane voljom Gospoda, upredale su i jedno drugo, veličanstveno u svojoj posebnosti povesmo, uz koga je trebalo da konačno i ja uzrim, uzrim kao žena, kao majka. No, te niti, verovatno i mojom krivicom i zbog mog načina života, nisu izdržale.

Bilo mi je suđeno da u vreme moje najveće slave spoznam i najveće duhovne muke, da veliku radost zbog velikog uspeha potisnem i isto tolikom (još i većom, zapravo!) žalošću, da kroz lako podnošljivu, malu i kratkotrajnu fizičku patnju tela spoznam i onaj ogromni, jedva izdrživi i večno prisutan bol, bol koji gubitak deteta ostavlja u roditelju.

vesna zmijanac instagram foto

Naše prvo dete, sina, Vlada Jovanović i ja izgubili smo 1986. godine, kada sam bila u sedmom mesecu trudnoće. Spontani pobačaj dogodio se u pauzi koncerta u Mladenovcu.

I ne zamerite mi što tu scenu (porođaja koji je iznenada i prevremeno otpočeo i faktički se događao u garderobi iza bine hale u Mladenovcu, a trajao je i u toku puta do Beograda, pa i nekoliko minuta u bolnici) ne mogu da opišem čak ni danas, kada je prilično vremena proteklo. Jer, to je jedan od onih bolova koji još uvek boli, praznina koja još uvek zjapi istom tamom, i kad god se toga setim (a sećam se vrlo često), uvek mi se utroba zgrči, uvek mi se zguti u grlu i uvek sebe kaznim pitanjem (na koje još od onda slutim odgovor) – da li sam i koliko sam ja (načinom svog života, pre svaga) kriva za to što se dogodilo?

U prvih nekoliko nedelja nakon toga, dok je bol zbog gubitka bio još svež, želela sam da i ja nestanem, da me nema. Krivila sam sebe, ne tražeći nijednu olakšavajuću okolnost, i pri tom sam samoj sebi smišljala takve patnje i muke kao kaznu, da sam, možda, u jednom trenutku i prešla onu granicu koja razdvaja svesno sagledavanje činjenica od umišljenih, pomalo i bolesnih, u svakom slučaju pogrešnih (i grešnih!) zaključaka.

No, život je tekao dalje. Posao je tražio svoje. Ponovo su zakazivana gostovanja otkazana zbog moje nesrećom prekinute trudnoće, a ja sam se svemu tome predala sa još većim žarom, u još bržem (gotovo besomučnom) tempu – želeći, valjda, da bežanjem u rad, u naprezanja i umor, zaboravim i tu neizlečivu ranu na duši (ona telesna, naravno, nije ni vredna pomena).

Nisam ni slutila da me, na nesreću, isto to – i još teže i gore jer je ponovljeno i u vrlo kratkom vremenskom razmaku – čeka već nepunu godinu kasnije….

Vladino i moje drugo nesuđeno dete, takođe sin, i takođe u sedmom mesecu trudnoće, izgubila sam pod približno istim okolnostima 1987. godine. Pitala sam se i onda, i još uvek se ponekad zapitam – čime sam zaslužila da mi se dogodi to što mi se dogodilo? Zbrajala sam (i još uvek ih zbrajam) sve moje greške i grehove, sva moja voljna i nevoljna nepočinstva, sve moje besove i posebno izražene mane, sve one ružne pomisli koje sam o nekome ili nečemu imala, sve ono ne baš pohvalno što sam i sebi i drugima učinila, sve ono lepo i dobro što nisam ni sebi ni drugima učinila (a mogla sam ili sam morala), sve one trenutke u kojima sam nekoga (pa makar i nehotice) ovim ili onim, što sam rekla ili uradila, povredila – i tražila u svemu tome korene i razloge takve i tolike kazne koja mi je dosuđena. I, nakupilo se toga, nije da nije. Već sam prilično dugo i burno, nestašno živela, pa bi se štošta tu moglo pronaći što i nije baš nešto čime se valja dičiti.

Kasnije, Vesna piše o svojoj snazi koju je u sebi pronašla:

I, našla sam znak, našla sam putokaz. On je, naravno, bio u meni. U mojoj snazi, u mojoj volji, u mojoj spoznaji da svaka patnja pročišćava i čeliči, a velika patnja čoveka čini dostojnim iskupljenja i isceljenja. Pronašla sam znak u kajanju, u samosudu savesti, u bolnom, ali oslobađajućem porinuću u najtamnije kutke sopstvenog uma i duše. U mojoj želji da i još nekome u mom životu (osim samoj sebi) ja budem najvoljenije biće na svetu – da budem majka. I osećajući da je ta moja kajanjem potvrđena želja dovoljan zalog budućeg srećnog ishoda, odlazeći pravo iz bolnice (posle intervencije) na dodelu statue „Oskara popularnosti“, odlučila sam da u svom ličnom životu više nikada sebi ne dopustim da mi bilo šta bude važnije od sopstvenog mira, zdravlja i saglasja sa zakonima koji čovekovim životima upravljaju i čine ga takvom pojavom pred kojom sve ono ostalo izgleda malo, ništavno i nevažno.

Vesna Zmijanac
youtube

Godinu 1989. obeležila su dva događaja, koji bez ikakve sumnje predstavljaju najznačajnije trenutke u mom profesionalnom i ličnom životu. Početkom godine objavila sam (uz veliku i nesebičnu pomoć mog velikog prijatelja Dina) ploču pod nazivom „Kad zamirišu jorgovani“, a devetnaestog dana meseca oktobra rodila sam kćerku Nikoliju.

…Nikada u svom dotadašnjem životu nisam imala takvu strepnju, niti sam osećala takav strah, kako je to bio slučaj tokom tih sedam meseci mog ležanja u bolnici. I ništa mi nije pre toga (a ni posle toga) toliko značilo – kao da ovaj put sve bude u redu, da ovog puta uspem da iz sebe na svetlo dana iznesem najvrednije što sam ikada u sebi imala – život. 

Na svako pomeranje u stomaku – mene je oblivao hladan znoj. Na svaki Nikolijin pokret ja sam se u panici trzala. Na svako žiganje u krstima ili majušni bol u karlici ja sam panično zvala Asima.

Devetnaestog oktobra 1989. godine, u osam i trideset ujutru, posle rutinski izvedenog carskog reza, rodila se moja kćerka Nikolija, koja je ime dobila po svojoj baki, Vladinoj majci.

Mojoj sreći, mom ponosu nigde kraja. I mada su mediji celu moju trudnoću pomno pratili (čak su bile objavljivane fotografije na kojima sam sa „stomakom do zuba“) – tek tada je nastala prava jagma za mnom. I za mojim malim, živim paketićem – od koga se nisam razdvajala. Sećam se mnogih fotografija objavljenih u raznim novinama. Nikolija je bila, valjda, jedna od najslikanijih beba u zemlji. Ako ne i najslikanija. A ja valjda najsrećnija žena, najsrećnija majka.

Tako je Vesna u svojoj knjizi opisala ove tužne, ali i srećne događaje. Divno je što ima predivnu ćerku i unuku…Posle muka stigla je i nagrada, ili kako Vesna simpatično kaže: „mali, živi paketić“ – Nikolija.

Želimo im svu sreću ovog sveta!

(Jasmina R.)

Ovaj post je kreiran na našoj Piplmetar platformi. Dovoljno je samo da imate Fejsbuk nalog i možete da kreirate sadržaj koji će drugi čitati. DODAJ OVDE

Loading...