in

Kako se jedan Škotlanđanin srpskog porekla proveo u Beogradu

Otac mu je iz Železnika, a geni su ga vukli nazad u Beograd

FOTO: AP, ALEKSANDAR JOVANOVIĆ CILE, DRAGAN UDOVIČIĆ, ILUSTRACIJA via Espreso.rs

Škot srpskog porekla R.M (35) je rešio da posle više od 20 godina poseti svoj rodni grad, svoj rodni kraj. Odseo je u jednom hostelu na Zelenom vencu gde je imao „punu uslugu“ jer ga je otac upozorio na moguće dodatne troškove.

Otac mu je iz Železnika, a geni su ga vukli nazad u Beograd. Poslednji put je bio ovde kad je bio dete. Kaže, Beograd ne izgleda kao na slikama. Obišao je celu Evropu, Ameriku, bio je i u Africi gde je učestvovao u dobrotvornom radu. Ipak, ovaj odmor je iskoristio da poseti Beograd. Bavi se politikom u Škotskoj, i pripada liberalnoj struji. Navija za Seltik, zbog oca gotivi Partizan i čuo je za Acu Seltika.

Prva stvar koju mi je rekao kada je stigao u Beograd je da mu se više isplatilo da ide za Kinu bar što se tiče avionske karte, ali da je želeo da bar još jednom vidi grad u kojem mu je rođen otac. Iako je pola Železnika bilo voljno da mu pruži smeštaj, nije želeo da se nameće.

– Hteo sam da budem samostalan. Navikao sam u Škotskoj tako, što se kaže kod vas, „nisam želeo nikom da budem na grbači“.

Ipak, kaže da nikad u životu nije video više đubreta, a par puta je i zastajao da ga slika. I zaista, pored kontejnera u samom centru grada, đubre vas je doslovno „gutalo“.

Pošto moj gost ima veoma liberalna ubeđenja i veliki je poštovalac ekologije, rešila sam da testiram njegov smisao za humor.

– Meni se najviše sviđa što su u Srbiji ljudi većinski bele puti, a i volim ovaj kreativni haos. Đubre, putevi, ali bar znaš sa kim sediš ovde, rekla sam mu ozbiljnim tonom. Pogledao me je, nasmejao se i rekao „Can’t Fool Me“.
Otac mu je pričao da su ljudi u Beogradu otvoreni, srdačni i da vole da vide strance, čak više nego Škoti.

– U Beogradu mu je fascinantno što svuda postoje televizori u kafićima gde se ljudi okupljaju i navijaju za „naše“. Kaže da se tamo eventualno zakupi neki pab gde društvo gleda utakmicu, ali da je ovde to dosta izraženije.

Kada bi morao, Beograd bi uporedio sa Budimpeštom jer oba grada „blješte, šljašte i vrište“. Dopada mu se grad, mada sam zaključila da nije oduševljen. Kaže da je tu tek par dana, a da su već probali da ga „nasamare“.

– Reče mi ćale preko Skajpa da će hteti da me „zavrnu“. Na primer, kupio sam pljeskavicu u gradu i platio je 350 dinara. Najobičnija, rekao sam im „stavite mi od priloga to i to“, ali oni su tvrdili da sam rekao stavite sve osim „toga i toga“, kao i da se neki prilozi posebno naplaćuju.

Predložila sam mu da prošetamo do tamo. Ništa se nije naplaćivalo, a moj gost je definitivno bio „žrtva prevare“ od 100 dinara.

Odvela sam ga u Skadarliju na kobasice, i tu je pao „sa nogu“.

– Nikada ništa slađe nisam probao, a veruj mi ovakvih gova*a imamo u Škotskoj koliko hoćeš, našalio se „liberal“ kako volim da ga zovem.

Iako je pripada „umerenoj struji“, njegov humor doslovno reže koliko je oštar.

Rekao mi je takođe da ga je taksista vozao naokolo dužim putem, kao i da je taksimetar uključio naknadno.

– Nisam ja glup, zato ne ispuštam sada ovu mapu iz ruku, dali su mi je u hostelu. Platio sam mu, ali od sada idem peške svuda, neću da me vuku za nos. Nije poenta u parama zaista, ali ne znam za koga me smatraju.

Međutim, negativnim iskustvima tu nije kraj.

Nastavak na sledećoj.

Loading...