in

Vrh Awww

NEBOJŠA DUGALIĆ IMA 5 DECE SA 1 ŽENOM Najveći broj ljudi očekuje da se udovoljava njihovim željama

U intervjuu je govorio o tome šta za njega znači brak

Dan u braku koji nikada nećete zaboraviti?

Neću nijedan.
Moja baka po majci, Rosanda, divna žena, vrlo mlada je ostala udovica jer joj je muž poginuo četrdeset treće na Sutjesci. Ona je ostala udovica sa 28 godina i troje dece. Kao mali često bih je zapitkivao o deda Stojanu i koliko dugo je sa njim bila u braku. A ona kaže: „E moj sine, devet godina ali kao devet dana“. To osećanje vremena kada neko prebiva u ljubavi dobija potpuno drugi značaj. Opet se sećam Vladike Nikolaja koji kaže: „Kad ljubav ljubavi hita u susret, onda ne postoji vreme nego postoji samo ta hitnja jednog ka drugom“. To je i jeste suština smisla ljubavi. Ljubav obezvremenjuje čoveka, uznosi ga izvan uslova vremena. Time vreme nema vlast nad čovekom, bez obzira što on i dalje ostaje smrtan, što ostaje ranjen vremenom. Smisao ljubavnog događaja jedino čoveka čini živim, i to ne samo u vremenu, nego i nakon njega.

Šta je na prvom mestu u vašem braku?

Prioriteti se uvek menjaju, s obzirom na okolnosti i sutuacije, ali pre svega je važno da čovek bude u nekoj budnoj odgovornosti spram događaja u svim bračnim odnosima, bilo da je to supružanski odnos ili odnos prema deci. To je i fizički posao, jer treba prehraniti toliko usta i obezbediti sve što treba. On iziskuje mnogo vremena, ali ukoliko se čovek trudi da bude odgovoran prema tim izazovima, onda prioriteti sami sebe nameću. Svaki trenutak je važan jer u njemu čovek može ili izgubiti drugoga ili ga dobiti na jedan novi, dublji način, postati mu bliži, zavoleti ga jačom ljubavlju. To je ono što smatram primarnom mišlju koja određuje bilo koje postupanje u braku..

Sve zavisi od načina na koji čovek razume smisao nekog svog prisustva u nečemu, svog angažmana jer iz toga kako razume smisao svog postojanja u nekoj zajednici proizilazi sve drugo. Ako se brak doživljava samo kao jedna sporazumna operativna zajednica koja postoji samo zarad rađanja dece i nekog zajedničkog lakšeg života, onda on nema predispoziciju za ozbiljno osmišljenje. Međutim, ako se na brak pre svega gleda kao na jedan vid liturgijske zajednice, na njen produžetak, na zajednicu koja cilja na večnu neraskidivost dva bića, onda je smisao sasvim drugi. Ako smo tu Hrista radi, ako smo radi ostvarenja one ljubavi na koju smo pozvani Hristom, onda taj brak ima osnov za uzrastanje. A ako smo tu samo zato da bismo se rodili, svadbovali i sahranjivali, kakav je smisao našeg života?

Ako postoji ta vrsta sveze u braku, onda su moguća mnogolika osmišljenja tog odnosa i moguće je da se čovek raduje u tim odnosima. Nažalost, nama dugo nije ponuđena mogućnost da tako razumevamo odnos prema drugom a kamoli braku.

Kad čovek promeni koncept, okvir iz koga sagledava život, mnoge stvari budu teške samo u početku, a kada se krene u takav trud i podvig shvati se da je zapravo to breme lako. Ako sebe utemeljimo na takav način, gledajući sebe iz večnosti, na šta smo pozvani, i ako to određuje naša postupanja, onda to postaje naša priroda i postaje samorazumljivo da ćemo postupati u skladu sa tim ciljem. Kao što kaže jedan svetitelj, kad su ga pitali o odnosu ljubavi i slobode: „Ljubi Boga, pa čini šta hoćeš“, zato što je znao da ako čovek voli Boga, onda će po prirodi te ljubavi činiti sve ono što je po Bogu. Kad nekoga stvarno volimo sve činimo da mu pokažemo tu ljubav. Dakle, činimo šta hoćemo, ali činimo iz same ljubavi.

Tajna očuvanja braka?

Teško je govoriti uopšteno ali sve zavisi kako razumevamo pojam očuvanja i opstanka. Očuvanje i opstanak jednog odnosa ne shvatam samo kao prosto jedno zajedničko trajanje u vremenu. Opstanak i očuvanje se dešava unutar čoveka, unutar dva bića i to je moguće samo ako postoji saglasnost oko smisla jednog odnosa. Jer ako ja na jedan način vidim smisao nekog odnosa i težim nekom smislu u tom odnosu, a neko drugi na drugi, onda je to vrlo dramatično i često vrlo teško pomirljivo. Potrebna je ogromna snaga i ljubav da se uspostavi neka zajednička mera jer su vrlo često odnosi među ljudima u najboljem slučaju svedeni na “miroljubivu aktivnu koegzistenciju”. Međutim, jedan odnos ne opstaje zato što je u nekakvoj koegzistenciji. Opstanak jeste opstanak samo ako postoji zajedničko radovanje nad smislom odnosa, ako nam je osećanje smisla isto, ili bar slično, ako možemo oboje da se na isti način radujemo onome što nas osmišljava. I to je težak i radostan podvig. I stvaralački. Jer da bi se stvorio neki smisaoni okvir sapostojanja dva bića mora se uložiti mnogo truda i kreativnosti. Odgovornost svakog pojedinca u tom odnosu je da iznađe smisao za onog drugog, mogućnost, da mu obezbedi prostor u kome će se ostvariti kao biće koje sebe oseća smislenim. U principu, smislenost odnosa se zbiva onda kada ravnim snagama učestvujemo u tom smislu, jer samo tada kreativnost u gradnji jednog odnosa ima svoju punu meru. Do te ravne snage treba mnogo da bi se dospelo. Svako u tom uspostavljanju ravne snage treba da se potrudi nad istim smislom, a to vrlo često nije lako.

Loading...