in

Vrh Awww

NEBOJŠA DUGALIĆ IMA 5 DECE SA 1 ŽENOM Najveći broj ljudi očekuje da se udovoljava njihovim željama

U intervjuu je govorio o tome šta za njega znači brak

Šta se dešava kada je jedna osoba ranjena više od one druge, ako je prošla stvari u detinjstvu, odrastanju zbog kojih i brak može da pati?

Uvek je ta zled, svejedno kog porekla ona bila, nešto što je jedna od stvari koja radi protiv toga da čovek sebe ostvari kao celovito biće u jednom odnosu. Te različite zledi koje smo poneli sa sobom, svejedno odakle i kako, i u kom trenutku života – mi donosimo celu svoju istoriju i sve što nas je u toj istoriji odredilo, pred drugo biće. Naravno da su rane ono što čovek najteže zaboravlja – to šta ga je bolelo, na koji način… Osetljivosti na našu ranu vrlo često određuju sva naša postupanja. Svaki problem u jednom odnosu jeste pre svega zasnovan na ranjivosti, na nepomirljivosti različitih rana – jer jedna rana ne podnosi drugu. I to je paradoks i tužna činjenica našeg postojanja. Iako znamo koliko smo sami ranjeni i ranjivi, nemamo sluha za ranu drugoga, nego nam rana drugoga služi da je još više ozledimo da bi nas manje bolela naša. Međutim, odnos sa drugim bićem i jeste nešto to bi trebalo između ostalog da bude kontekst našeg iseljenja, uceljenja, da postanemo celi, a nismo celi sve dok su po nama rane.

Možemo li biti celoviti ovde, u ovom životu?

Pozvani smo rečima: „Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski“. Dakle, mi, iako smrtna bića, možemo uzrasti do te mere, s obzirom da su to reči samoga Hrista. On nas ne bi zvao na nešto što nam nije dato kao mogućnost. To pre svega znači da volimo ljubavlju kojom on voli svet i sve nas. Čoveka rana i boli zato što nema dovoljno ljubavi. Ako bi smogao snage da nekako uzraste u ljubavi, rana ne bi bila takva rana. Bila bi samo poziv na ljubav. Jer kako inače objasniti činjenicu da je i sam Hristos stradajući na krstu i budući raspinjan od onih koji su raspomamljeno vikali ispod krsta, u tom trenutku vapio Ocu – oprosti im, ne znaju šta čine. On tada postupa po nalogu ljubavi a ne po nalogu svoje rane. Naravno, ta mera je strašna i velika i ogromna, nama je čak vrlo teško i da je mislimo, ali svako od nas može da napravi analogiju sa nekakvim svojim iskustvom ljubavi prema bilo kome. Za istinskog roditelja, na primer, ne postoji stvar koju ne bi učinio za svoje dete, u kojoj ne bi poništio svoje postojanje zarad očuvanja postojanja deteta. To je samo analogija naše mogućnosti da volimo. Ako znamo da možemo na taj način da volimo, bez obzira koliko nas je to dete ranilo nekim svojim postupkom, ili koliko smo sami ranjeni bilo čime, taj nalog u ljubavi prevazilazi svaku ranu. Svaki čovek to može imati kao neko referentno iskustvo u kontekstu očuvanja nekog odnosa kada misli o meri ljubavi koja je progovorena na krstu.

Teško je progutati ranu, zaboraviti da nas je neko da određeni način ranio. Vrlo je teško, pošto ta rana uvek radi u čoveku. Ako dozivamo Hrista i obraćamo se Bogu da On tu ranu učini onom koja će izrasti u ljubav, onda ćemo sasvim drugačije gledati na svoju ranu.

Loading...