in

Vrh Štaa? Awww

Nenad Jezdić otkriva kako izgleda njegov život na selu sa četvoro dece i zašto je napustio Beograd

Uvek sam otvoreniji za teže i kompleksnije stvari koje od mene zahtevaju napor i odricanje – rekao je Jezdić

Foto: Blic

Nenad Jezdić je pre 15 godina odlučio da svoju porodicu preseli iz urbanog Beograda na miran život u selu kod Valjeva. U iskrenom intervjuu otkriva kako izgleda njegova svakodnevica, čemu u životu teži, kao i to da li njegovo četvoro dece planiraju da nastave da se bave poljoprivredom.

Kada ste i zbog čega osetili želju da odete na selo?

– Uvek sam otvoreniji za teže i kompleksnije stvari koje od mene zahtevaju napor i odricanje. Samo kad je tako, imam osećaj da je dobro i da sam na pravom putu. Nasledio sam malu parcelu oko 70 ari, a do sada sam kupio još 19,5 hektara. Ta zapuštena zemlja obrasla u korov postala je moja opsesija. Svoje planove, ciljeve i htenja usmerio sam u posao, u poljoprivredu. Odjednom shvatim da godinama ne idem na more, ne nosim skupa odela, moja porodica i ja vrlo skromno živimo i mnogo čega se odričemo, a onda se zapitam zašto je tako i shvatim da je to zbog sela, zato što ulažem u poljoprivredu, robujem joj, zadužujem se zbog nje.

Šta na sve to kažu vaša supruga i deca? Nije se lako odreći lagodnog života zbog poljoprivrede?

Foto: Kućastil

– Oni su mi najveća podrška, da mi nije mojih, ne bi bilo ni mene. Uvek me prate, tu i tamo uskratimo im nekad neko zadovoljstvo, nekad preko svoje mere i svojih mogućnosti neke stvari isforsiram, ali ja verujem u sebe. Prvo u sebe, pa u Boga, u selo i moj narod, verujem u Srbiju. To je floskula i ovo što sam sada rekao tako je otrcano, ali ja s ovom svojom energijom nemam gde. Možda bih bolje živeo da sam je uložio u neke producentske poslove ili inostranu karijeru, ali ne treba mi. Dajem svojoj porodici, svom selu, svojoj zemlji i sebi ono najbolje. U svemu osećam sreću, malo se i požalim, ali ovo bez radosti ne biva. Ogromno je zadovoljstvo kad stigne neki novi deo opreme, kad dobiješ dobar posao, kad spojiš lepo i korisno. Ovo s Lav pivom izuzetno je lepo i, naravno, korisno. Kad takve impute dobiješ, onda kažeš – ima nade, guraj, vozi dalje… Ove jeseni planiram da posadim još sedam hiljada šljiva, da stavljam stolariju na novi objekat…

Imate li želju da neko od vaših četvoro dece nastavi tradiciju proizvodnje rakije?

– Deca moraju da imaju otvoren put kako bi bila kreativna i zadovoljna. Svaki čovek u životu treba da izabere ono što voli. Ako nije tako, onda rizikuje da bude nezadovoljan i nesrećan. Ja zaista moram u sebi da pronađem snagu i dam im prostor da kroje svoju priču. Šta god to bilo, neću se mešati. Istinski verujem da čovek u životu mora da radi ono što voli i ono što hoće da radi.

[quads id=2]

Na koji način se odmarate?

– Ne umem da se odmaram, ja to jedino radim kada se dobro umorim. To je formula sela. Ono što me istinski inspiriše jeste prvo voće ove godine iz jednog šljivika, prva kruška… Nedavno sam bio 20 dana na selu i ne umem da opišem koliko to volim i koliko mi prija.

Zbog čega ste rešili da proizvodite rakiju?

Foto: Blic

– Nisam hteo da svoje voće dajem budzašto. Želeo sam da dođem do proizvoda koji je karakterističan i poseban, po geografskom poreklu i mestu odrastanja, a jedini zaključak bio je da je to rakija. Potom sam čeprkao po papirima i shvatio da su ljudi čiju sam zemlji kupovao gajili šljivu i proizvodili to piće. Rakija je komplementarna s onim našim mentalitetom. U filozofskom i u umetničkom smislu, ona me navodi na komplikovane ideje i diže u neslućene visine. Shvatio sam da je dobro kad pored sebe imaš nešto što može da te zaljulja, učini spokojnim i neosetljivim na probleme. Može da te voza ako naučiš da vladaš njom. Drugi aspekt jeste i taj što se kod nas ona lako proizvodi, baš kao i pivo. Mi radimo promociju zdravog i pravog piva koje je nastalo isključivo od ječma, vode, hmelja i kvasca. Isto tako rakija mora da bude samo od voća, ne sme da sadrži pojačivače ukusa, zaslađivače, ne dolaze u obzir nikakvi eksperimenti. Dopada mi se i ta postojanost. Prvo moraš da skineš voće, da ga ispasiraš, preradiš, fermentiše, neguješ posebnim sojevima kvasca, enzima, destilišeš, redestilišeš… Svaki ozbiljan proizvod traži ozbiljan trud. Na njemu čovek može strahoviti da posrne, tako što će sebe i druge obmanjivati i praviti falš proizvod, a može da ga uznese, da bude dostojan, častan, pravi domaćin i čovek koji drži reč. Ja sam izabrao taj put.

Koliko je rad na selu i u poljoprivredi težak?

– Selo je jako teško, zapušteno, ono traži mnoge ruke, dosta novca, brojne lude usijane glave. Ne znam da li mi to kao narod imamo, ali moja glava usijala se pre 15 godina i još se ne hladi. Iz dana u dan imam osećaj da sam bliži onome što se zove velika destilerija kapaciteta dvesta i više hiljada litara godišnje, dvadeset i više hektara voća…

Foto: Blic

Da li vas je motivisalo još nešto osim iskrene ljubavi prema prirodi?

– Ako pričam o estetici, svi se sećaju one basna o cvrčku i mravu. Strahovito mi je bilo žao cvrčka koji je bio tako lep i razdragan, što je tako lep ton davao prirodi, ali kad je zaduvalo i došlo vreme da ga neko privoli i negde smesti, za njega nigde nije bilo mesta. Na neki način, koliko god mi pojedini ljudi zamerili, sudbina glumaca u Srbiji upravo je sudbina tog cvrčka iz basne. Rešio sam da svojim životom, ako mi Bog da snagu i zdravlje, tu fabulu na sopstvenom primeru promenim. I zašto da ne želim, da budem ispred svog glumačkog korpusa, možda prvi koji će gotov proizvod sa glavom, repom i poreklom negde izvesti. Glumci su maštoviti ljudi, vole život, plahoviti su i impulsivni, a to sve dolazi iz jednog lepog emocionalnog stanja.

Jesu li te emocije upravo ono što vas najviše troši i u fizičkom smislu?

– Sada sam u situaciji kada moram da se privolim protokolima i pravilima surovog tržišta. Desi se da dođe neko da radi, bude ti drag, ti projektuješ svoju budućnost s njim, raduješ se da imaš nekog takvog uz sebe, pa te taj ostavi i ode. I ti kažeš dobro, idemo dalje, posao ne može da trpi. Nekim glumcima desi se da na vreme ne obezbede drva za zimu, a ja se trudim i Bogu molim da ne budem u toj grupi. Zato hoću, ako bi Bog dao, da to postane ozbiljan posao, a može. Vrlo brzo biću u mogućnosti da proizvedem i dva, tri miliona evra bruto. To nije mali novac. Imam ideju da u tom prostoru pokrenem i neki pozorišni sadržaj. To je izvesno i kako koja godina prolazi, sve sam sigurniji da to mesto mora biti oplemenjeno lepim i emotivnim stvarima koje ja i moje kolege negujemo u životu. Prošlog leta upitao me je jedan prijatelj kada ću se smiriti, a ja sam rekao da neću stati dok ne budem ispalio signalnu raketu filharmoničarima i, na primer, Bojanu Suđiću izgovorio: Možete početi, a oni da zasviraju Marš na Drinu. Sad mi se plače, to je taj romantizam koji me nosi, želim da zagrmi ono naše tradicionalno, vojničko, dostojanstveno… Mene radi ta neka priča koja je čista dramaturgija.

Foto: Blic

Preispitujete li se nekada, jesu li vam ambicije ipak prevelike?

– Nema razloga da mi se snovi ne ostvare, ali narod snuje, a Bog određuje. Nedavno smo se uverili kako je život surov i ne bira. Ne znam gde sam u tom poretku, na tom spisku, ali istinski želim da mi Bog da snagu i vreme da uradim to što hoću. Nadam se da ću javno posvedočiti da se ume, da se može i da glumci nisu samo cvrčci koji prirodi daju neki šar, da njihovo jedino delo nije da nekog razonode. Naprotiv, ta priča mnogo je kompleksnija. U nekom trenutku osetio sam da mi scena i pozorište nisu dovoljan prostor, pa sam zato, da bih ispratio svoju energiju, ušao u selo, oranicu, voćnjak, proizvodnju, pa šta mi Bog da.

(Story.rs)

Loading...