in

haha Tužno Vrh Štaa? Awww

Slomiće vas priča o tome zašto se ubio Branko Ćopić

Nebrojeno puta sam se uverio da je naš veliki Branko Ćopić, na neki način, bio i čudesno vidovit čovek – govorio je Tomo Kuruzović pre nekoliko godina

– Ćopićeva žena, Bogdanka, pitala ga je kada će stići iz šetnje da postavi sto, da ručaju. Odgovorio joj je: „Sam ću postaviti, kad se vratim“. Nije ga bilo ni do podne, ni do predvečerja, tog 26. marta 1984. godine, kada se ubio. Našli su ga na betonu, pod mostom. Vidite, nije on bio tinejdžer, on je bio sedamdesetogodišnjak, koji je bio svestan svog postupka.

Meni je govorio: „Nikog nije briga što je očigledno da se naša lepa zemlja rastavlja. Ja to ne mogu da podnesem i neću više da čekam tu smrt…“ Popeo se na ogradu mosta, leđima okrenut prema zgradi Centralnog komiteta na kojoj je bilo ispisano TITO, i skočio.

Foto: Wikipedia / Stevan Kragujević Foto: Wikipedia / Stevan Kragujević
Zapravo, strmoglavio se na beton. Pre toga, u hotelu „Moskva“, iz restorana sa sprata, gledao je u Savu, a ja verujem da je preko Save pogledom tragao za dalekim zavičajem… Častio je konobare, a kad su ga upitali koji je povod za takvo čašćavanje, kazao je: „Imam, verujte, veliki razlog…“ Brankov odlazak propratio je jedan šturi izveštaj i ukazivao je na njegovo, navodno, nervno rastrojstvo. Kakvo je vreme bilo, takav je bio izveštaj.

Toma Kuruzović, kojeg je sa Brankom upoznao Predrag Palavestra, u rukama ima čitave romane o svom višedecenijskom prijatelju. Znao ga je u dušu. On je, kako mu je veliki pisac govorio, bio njegov „najgrlatiji pronosilac kritike režima, sa pozorišne scene“.

– Kakvo nervno rastrojstvo, Branko je otišao, jer nije mogao da podnese teret razočaranja. Govorio je, posle njegove „Osme ofanzive“, kako su ga pitali – kakva ti je to ta, osma ofanziva, kad je bilo sedam zvaničnih.

Tomo Kuruzović, u ulozi Ćopicevog junaka, Branko Ćopić u publici, 1980. Foto: Stevan Kragujević (po odobrenju kćerke Tanje Kragujević) Tomo Kuruzović, u ulozi Ćopicevog junaka, Branko Ćopić u publici, 1980. Foto: Stevan Kragujević (po odobrenju kćerke Tanje Kragujević)
On je odgovarao, na svoj način, da je to njegova lična pobuna protiv novokomponovanih prvoboraca koji se bore „za svilengaće, a rasturaju svoje porodice“. Tako je govorio Branko i vazda žalio što mu vlasti nikada nisu dozvolile dramatizaciju njegove priče „Oproštaj sa Kosovom“.

Bila je to opasna priča za državu. Pitao me je: Zašto, Tomo stalno preskaču onu priču o Kosovu? „Ja sam napisao istinu, a kažu mi da sam neprijatelj države, jer o tome pišem. A ja mislim da sam prijatelj, jer pišem i govorim o onome što nije dobro, a šta može da se popravi“.

Ćopić je otišao, zauvek, kao opomena da se sprema raspad države i novi rat – govori Kuruzović.

– Ode, pre crnih konja i crnih konjanika. I sve mi se čini da i danas čujem ono što mi je govorio: „Vi hrabri živite, i opet preživljavajte ono crno i ono prošlo. Ono što vam ponovo dolazi. Ja ne mogu i neću“.

Nekoliko dana pre nego što ćemo se zauvek rastati, sačekao sam ga posle jedne književne večeri, povezao ga „ladom“, prema kući. A on mi je, zamislite, tražio da mu govorim „Otadžbinu“, Alekse Šantića – seća se Kuruzović:

– Ja započnem, a on nastavlja. Od reči do reči govori celu pesmu…

(Piplmetar.rs / Izvor: Milena Marković/ novosti.rs)

Loading...