Kako su zaista radnici fabrika u SFRJ dobijali stanove i ko je varao: Šta je išlo radnicima, šta rukovodiocima

od strane | maj 24, 2024 | Vesti | 0 Komentara

Foto: Shutterstock, Wikimedia/Stevan Kragujević

Iako to danas zvuči gotovo kao bajka, radnici u fabrikama širom bivše Jugoslavije, dok je društveno uređenje u tadašnjoj zemlji (formalno) bio samoupravni socijalizam, u velikom broju slučajeva bili su stambeno obezbeđeni – baš od svog poslodavca. Telegraf je istražio kako su zaista dodeljivani famozni stanovi, o kojim današnja omladina može samo da mašta.

U svemu tome su naročito prednjačili radnici u fabrikama namenske (vojne) proizvodnje, ali i strateški važnim proizvodnim pogonima. Ukoliko je fabrika izgrađena namenski (ciljano) zarad razvoja nekog dela pojedinih republika, bili bi izgrađeni i stanovi.

O jednom od takvih projekata pisali smo i na ovom mestu: podsetimo – tekstilni kombinat „Makedonka“ – Štip sagradio je kompleks zgrada sa više od 300 stanova za svoje zaposlene.

Foto: Shutterstock

U svakom slučaju – stanogradnja koja je u SFRJ bila veoma razvijena – nije bila namenjena tržišnim uslovima poslovanja i kupcima koji bi dizali kredit za kupovinu „svoja četiri zida“, već okrenuta ka onima koji su radili osam sati za mašinom.

Namenska industrija prednjačila

Potpuno ista situacija bila je i u mnogim drugim gradovima širom SFRJ: u Vogošći kraj Sarajeva, gde se još uvek nalaze pogoni TAS („Tvornica automobila Sarajevo“) i danas postoji kompleks zgrada namenjen za radnike koji su sklapali popularnog „Golfa dvojku“.

Zaposleni u namenskoj industriji u Čačku („Sloboda“ – vojni deo, „Tehnički remontni zavod“) takođe su preko fabrika dobijali stanove. Valjevski „Krušik“ je na istom principu delio stambene jedinice svojim zaposlenim radnicima. Majstori u mostarskom „Sokolu“ gde se odvijala proizvodnja domaćih mlaznih aviona Soko, Galeb G-2, Super-galeb G-4 i Orao J22 dobijali su „vojne stanove“, kako su se tada popularno zvali, iako su poseban odeljak u stambenom fondu imali oficiri i podoficiri JNA.

Foto: Shutterstock

I zaposleni u drugim (isključivo civilnim) fabrikama dobijali su kvadrate od svog poslodavca, u šta se svako može uveriti kada samo prošeta po beogradskim opštinama. Potvrda za to vidi se i danas u Rakovici, gde je „IMR“(Industrija motora Rakovica) svojevremeno podelila više od 100 stambenih jedinica, ili u Mladenovcu, gde su radinici „Keramike“ i „Petra Drapšina“ bivali stambeno zbrinuti.

Za rudare – barake, za inženjere – luksuz

Visoka školska sprema nije bila nužno potrebna da biste dobili stan od svoje fabrike. I to – „na prvu“ – zvuči baš sjajno, vodi se onom idejom da smo „svi isti, sa istim pravima“.

Ali, nije bilo baš tako: rudari i prosta radna snaga u fabrikama mogli su da računaju na radničke barake: uglavnom montažne objekte sklepane u neposrednoj blizini proizvodnih pogona, koji bi posle prve jače kiše pokazali sve svoje mane. A ako biste bili inženjer, još ako biste došli iz druge republike – mogli ste da računate da će vam fabrika – dodeliti stan. I to ne bilo kakav. Za ono vreme – čak i luksuzan.

Foto: Shutterstock

Još ako ste svoj doprinos davali i aktivnim učešćem na sednicama ZRLJ (ne, nije greška, već skraćenica za „Zbor radnih ljudi“ – periodično, beskonačno sastančenje koje se često pretvaralo u opštu svađu) i na sastancima tada jedine partije – Saveza komunista (na bilo kom nivou) – onda ste bili „na konju“. Tačnije – stan vam je bio „garantovan“.

Svi su jednaki, ali su neki jednakiji 

Ovom parafrazom najvažnije rečenice besmrtnog Džordža Orvela u njegovom kapitalnom delu „Životinjska farma“ mogao bi se u najkraćem opisati sistem koji je pri podeli stanova vladao u SFRJ.

Procedura za dodelu stambenih jedinica u firmama samoupravnog socijalizma bila je komplikovana, nedovoljno jasna (ili kako se to danas kaže – nedovoljno transparentna) i podložna raznim tumačenjima (čitaj – štimovanju, nameštanju, podmićivanju). Danas penzioner, nekada sindikalac Jovan Vulović, priseća se šta je sve bilo potrebno da dobijete stan:

Foto: Shutterstock

„U zavisnosti od firme do firme – uglavnom su favorizovani stručnjaci, što je normalno. Samo što su nam onda govorili da smo svi jednaki, a zapravo je način na koji su deljeni stanovi – pravio nove nejednakosti“, kaže on.

„Stanova nije bilo dovoljno i bili su „rezervisani“ za rukovodioce i one koji su dolazili sa strane. Ono što se gradilo pred Titovu smrt je deljeno nesrazmerno, barem u mojoj firmi (fabrici koja je nedavno prodata iz stečaja, op. aut.)“, dodaje on.

„Sindikat je od 24 stana u dve zgrade koje je sagradila „Hidrogradnja“ za našu fabriku – dobio četiri. Dvadeset stanova podeljeni su inženjerima, ali i miljenicima generalnog direktora. Kasnije, mnogo kasnije, ispostavilo se da je direktor častio i sebe i svog sina sa po jednim stanom u toj zgradi“, priseća se. „A da biste bili na listi, bodovalo se sve: školska sprema, godine staža u firmi, godine staža, bračno stanje, broj dece, trenutna stambena obezbeđenost, zdravstveno stanje, članstvo u sindikatu… Svaka stavka nosila je određeni broj bodova.“

Foto: Tanjug/Branko Lukić

On priznaje i da je tu bilo „nedoslednosti“ i da su neki od članova sindikata bili važniji od nekih drugih drugova članova, te da se tada mnogo intervencija završavalo daleko od očiju javnosti, po lokalnim kafanama. Barem u njegovoj – sada već u tom obliku i kapacitetu – nepostojećoj fabrici koja se bavila proizvodnjom alata.

Privilegija pojedinaca

Vremenom je dobijanje društvenih stanova postalo privilegija pojedinaca. Stanove su delili i u raznim preduzećima, naročito onim koji su se bavili trgovinom – ali tu već za „prostu radnu snagu“ – nije bilo mesta. Morali ste biti barem niži rukovodilac da biste „upali“ na listu.

Javna preduzeća su u velikom broju slučajeva takođe postala leglo korupcije prilikom dodele životnog prostora. Nažalost i lokalne samouprave su zloupotrebljavale svoje stambene fondove, pa su često socijalne stanove davali „na vezu“.

Foto: Shutterstock

U najkraćem – stambena politika u SFRJ bila je osmišljena odlično: kao podrška radnicima koji su hrlili u gradove. Ali – sprovedena je loše: jer – ljudi su kvarljiva roba.

Zbog toga su se radnici u velikom broju slučajeva opredeljivali za izgradnju u sopstvenoj režiji, kada bi njihove kuće nicale brzo – zahvaljujući mobi njihovih kolega, koji su dolazili da pomognu svojim drugovima. A dobijali zauzvrat istu vrstu pomoći kada bi došlo „njihovo vreme“.

(Telegraf Biznis)

Opširnije

Izvor: Telegraf.rs