Zanimljivosti iz sveta muzike koje možda niste znali: O nastanku beogradske pank i novotalasne scene

od strane | dec 5, 2023 | Vesti | 0 Komentara

Za nastanak tog perioda domaće muzičke scene, veliku zaslugu imali su Enco Lesić, ranije klavijaturista sarajevskih Indexa i grupe Spektar, koji je napravio neke vrlo važne snimke Idola, Šarla i Orgazma, i Siniša Škarica, u to vreme muzički urednik u Jugotonu, koji će te snimke objaviti.

Foto: Goran Živanović

U vreme dolaska panka i novog talasa u Beogradu još uvek nije postojao nijedan privatni kafić (mada će ubrzo potom biti otvoren čuveni „Zlatni papagaj“, koji će opevati Električni orgazam u istoimenoj kompoziciji), pa su se mnogi večernji izlasci završavali na relaciji dragstor – parkić iza SKC-a. Ima onih koji tvrde da je upravo tu nastao beogradski novi talas, i uz to dodaju i autobusku stanicu za Novi Beograd na Zelenom Vencu, kao još jedno važno mesto. To iz prostog razloga što je po svemu sudeći pank, odnosno novi talas, „isklijao“ na žurkama po Dedinju, ali je ta „klica“ definitivno rasla upravo na Novom Beogradu. Uostalom, dovoljno je samo napomenuti grupu Šarlo akrobata koja je nastala između tih sumornih blokova, gde ste mogli gotovo zalutati čak i ako tamo stanujete. Upravo sa te autobuske stanice na Zelenom Vencu vraćali  su se, nakon ponoći, u svoj „betonski geto“ mnogi akteri buduće novotalasne scene.

I mada ima i onih koji tvrde da pravih pank bendova i nije bilo u bivšoj Jugi, kada se sve sabere i oduzme, biće da ipak nije baš sve tako, jer su pank u svakom pogledu bili Pankrti, Paraf i Pekinška patka, a bilo ih je svakako još. Kao što se da primetiti, nijedan od ova tri benda nije iz Beograda u kome se pank definitivno nije do kraja „primio“. Prvu takvu grupu u glavnom gradu, po nekim pričama, osnovao je Srđan Petrović, poznatiji kao Srle Panker, još 1978. godine. Naziv grupe bio je Košmar, a najpoznatija pesma „Aleja dileja“. Srle kasnije upisuje i završava dramaturgiju, a zatim počinje raditi u „Bitef teatru“, međutim, poroci iz mladosti su ga i dalje pratili, a jedan je bio i sklonost ka narkoticima. Kada su stigle ratne godine, učinilo mu se da će sve to uspeti da prevaziđe ako se prijavi u dobrovoljce i na taj način skloni iz glavnog grada. Uspeo je da preživi pakao fronta, ali se po povratku u Beograd još vise zaglibio u mulj zavisnosti koji ga je na kraju odveo u smrt.

Jedna od retkih smotri pank bendova u glavnom gradu, dogodila se na Dan republike 29. novembra 1979. godine u zemunskoj hali „Pinki“, i ta manifestacija je imala naziv „Pank maskenbal“. Tom prilikom je nastupao i Zoran Kostić Cane koji je tada imao samo petnaest godina. Cane je u to vreme predvodio grupu Kopilad pa su na pomenutoj manifestaciji izvodili pesmu „Sprej protiv seljaci“ („Pips za seljaci“). I sve bi verovatno prošlo bezbolno, da se Cane nije dosetio da u cilju što bolje koreografije sa bine publiku prska pipsom. S obzirom da zemunci nikom ne praštaju, nisu ni njemu, pa su ga kasnije, po nekim pričama, napali i polomili mu vilicu. Mnogo kasnije Cane je taj događaj prokomentarisao rečima: „Nema veze, što te više biju u mladosti, jači si u starosti“

Možda nekih baš pravih pank bendova i nije bilo u Beogradu, ali još je važnije da će od te male „pank klice“ koja je posejana u glavnom gradu, vrlo brzo nastati nešto mnogo značajnije – novi talas, u čemu je Beograd vodio jednu od glavnih priča u ondašnjoj državi.

Ako bi neko želeo da shvati kako je nastala beogradska novotalasna scena, za početak bi neizostavno trebao da pročita knjigu „Rokanje“ koju je napisao Boban Petrović. U njoj su sjajno opisane žurke na Senjaku, koje su definitivno bile presudne za stvaranje novog talasa. Ili možda da pogleda film „Dečko koji obećava“, za koji je scenarista bio Nebojša Pajkić, vrlo važna ličnost za kreiranje čitave gradske scene tog vremena, s obzirom da je tada bio urednik spoljašnjeg programa u Studentskom kulturnom centru. Ovde svakako treba pomenuti i još jednu knjigu koja je odigrala ključnu ulogu kod tadašnjih mladih umetnika uopšte. U pitanju je delo „Zaobilazne strategije“ koje je napisao Brajan Ino gde je, između ostalog, objasnio svoja umetnička stremljenja kroz upotrebu njegovog legendarnog „špila karata za razmišljanje“. Moglo bi se reći da je to jedna od retkih, vrlo važnih knjiga za muziku, koja je kod nas objavljena u pravom trenutku. Mnogi ne znaju da su „Zaobilazne strategije“ imale bitan uticaj na stvaranje albuma „Odbrana i poslednji dani“, beogradskih Idola. U tome su presudnu ulogu imali ljudi okupljeni oko same grupe, kao sto su Slobodan Cicmil, Srđan Vejvoda i drugi.

Foto: Goran Živanović

Čitava priča oko Idola u početku je bila vezana za Dragana Papića, umetničkog fotografa, koji je postao poznat po svom projektu „Dečaci“. Naime, on je krajem 1979. godine došao na ideju da je moguće da neka grupa postane popularna zahvaljujući marketinškim trikovima i svojevrsnoj medijskoj manipulaciji. U tu svrhu ispisivani su grafiti o grupi, objavljivane fotografije, da bi se potom pojavila i ploča u okviru časopisa „Vidici“ na kojoj je bila kompozicija „Retko te viđam s devojkama“. Tako su „Dečaci“ na neki način postali popularni u Beogradu bez ijednog nastupa, a sa izlaskom pomenute ploče prerastaju u Idole, jednu od najvažnijih novotalasnih grupa.

Za nastanak tog vrlo važnog perioda u srpskoj (čitaj: beogradskoj) muzičkoj sceni, zaslužni su najviše Enco Lesić (ranije klavijaturista sarajevskih Indexa i grupe Spektar) koji je napravio neke vrlo važne snimke Idola, Šarla i Orgazma, i Sinisa Škarica koji će te snimke objaviti. Lesić je bio vlasnik jednog od prvih privatnih studija u Beogradu („Druga maca“) u kojem su od pomenute trojke najpre snimali Idoli, a potom i druga dva benda. Niko od njih o ploči nije ni razmišljao, svi su bili srećni da uopšte naprave bilo kakve snimke, dok Škarica (ranije član grupa Magneti i Mi) koji je u to vreme sedeo u stolici urednika izdavačke kuće Jugoton, a takođe je bio i Lesićev prijatelj, niji predložio da Jugoton objavi LP na kome bi bile kompozcicije ove tri grupe.

Tako je nastala čuvena ploča „Paket aranžman“.

Najvažnija emisija kod nas, za sve one koji su slušali takvu muziku, emitovana je na Studiju B. Autor je bio Sloba Konjović, a njen naziv – „Vibracije“.

Novotalasni zenit dogodio se krajem 1983. godine, a tada su glavne uloge u svemu tome već uveliko preuzela dva grada – Beograd i Zagreb, no svakako je važno pomenuti i Rijeku. Već tokom sledećih godina čitava priča počinje gubiti na značaju, pa postaje očigledno da taj početni zamah ne jača, već naprotiv – slabi.

Foto: Goran Živanović

Ipak, tada još uvek niko nije mogao ni naslutiti kakav će sunovrat doneti „turbo“ devedesete.

Ako bi neko želeo još sveobuhvatnije uđe u čitavu priču u vezi svetske pank i novotalsne scene, ali i popularne muzike uopšte, pored knjiga koje sam gore pomenuo toplo preporučujem još dve: Džon Sevidž  – „Engleski snovi“ i Dejvid Bern – „Kako radi muzika“.

(Telegraf.rs)

Opširnije

Izvor: Telegraf.rs