Zašto građani nemaju poverenje u sudije, u sud i sudsku vlast?

Kada se pojavila vest da je započela štrajk glađu jedna žena, da je sela ispred zgrade suda i objasnila da se odlučila na ovaj vid protesta jer više nema kome da se obrati, da sud neće da rešava spor iz porodičnih odnosa u kome je ona stranka i da je njena odluka pokušaj da natera sud da radi svoj posao, prva misao je bila da li će uspeti da izazove osećaj krivice kod onih od kojih u mnogome zavisi kako će živeti ona i njena porodica.

Onda sam se pitala da li su opravdani razlozi za ovakvu vrstu pritiska, da li je to način da se postupak ubrza i sud natera da radi svoj posao, da li će to uticati na one koji su razlog za nezadovoljstvo.

Ne znam da li je tačno ono što je žena navela kao razlog zbog koga se odlučila na štrajk, a ni ono što se moglo saznati putem medija. Drugu stranu nisam čula, pa nemam dovoljno činjenica za ispravan zaključak. Ono što znam jeste da je ovakav potez izraz nezadovoljstva, još jedan od mnogobrojnih.

To je čin koji pokazuje očaj zbog nemoći pojedinca. Pokazuje kakvo je stanje u društvu, govori i o građanima, govori i o vlasti. Svedoči da postoji nezadovoljstvo i da građani nemaju poverenja u vlast, da nemaju poverenja ni u sudstvo koje je deo vlasti.

Političari na vlasti, po pravilu, ne razmišljaju o tome šta je korisno za državu i njene građane, već o tome šta će biti korisno za njih, kako će što duže ostati na vlasti i time obezbediti korist za sebe. Sudska vlast nije u istom položaju, jer sudije ne podležu proveri birača, nemaju ograničene mandate.

Stav sudske vlasti bi morao da bude drugačiji. U povoljnijem su položaju sudije utoliko što ne moraju da se dodvoravaju, da podilaze, da obećavaju i trude da zadrže vlast.

Od sudija se ne očekuje da budu omiljeni da bi zadržali vlast, već da odgovorno i dostojanstveno obavljaju posao, da budu cenjeni, poštovani i ugledni deo zajednice koji uživa poverenje građana. Sudska vlast treba da ograničava izvršnu i zakonodavnu, ima ovlašćenje da kontroliše njihova akta i postupke, da sankcioniše one predstavnike vlasti koji ne poštuju zakone i zloupotrebljavaju vlast.

Sudije su stalne, a političari su promenljivi. Od sudija se očekuje da se u svakoj prilici pridržavaju Etičkog kodeksa koji govori kakav sudija treba da bude i kakvo ponašanje se od sudije očekuje.

Sadrži pravila ponašanja koja su obavezna za sudije. Principi vršenja sudijske funkcije su nezavisnost, nepristrasnost, odgovornost i dostojanstvo. Propisani su u cilju očuvanja i unapređenja dostojanstva i ugleda suda i sudija. Tako je propisano, to je obaveza, sudije su dužne da to poštuju. Građani očekuju to, ništa više i ništa drugo.

Verujem da su sudije svesne svog položaja i mesta u društvu, da znaju da je sud na dnu lestvice kada je reč o poverenju građana, da sudije ne uživaju ugled koji bi bio poželjan za posao koji obavljaju. Rezultati različitih istraživanja koji su dostupni građanima jer ih mediji objavljuju to potvrđuju.

Na protestima koji traju mesecima i održavaju se u mnogim gradovima u zemlji građani govore i o sudskoj vlasti, kritikuju rad sudova i navode razloge zbog kojih ne veruju u sud i u pravdu pred domaćim sudovima. U medijima se pojavljuju poznavaoci sudstva, ocenjuju i analiziraju stanje u sudstvu, iznose ocene koje su zabrinjavajuće.

Zašto je tako i zašto građani nemaju poverenje u sudije, u sud i sudsku vlast

Na poverenje u sudstvo utiču različiti faktori. Istorijsko nasleđe je okolnost koja ima uticaja. Kod nas su prvi sudovi osnovani davne 1804. godine, pamti se da je sporo i teško bilo promeniti navike ljudi i zna se da su još dugo odlazili za pravdu starešinama, ne sudijama.

U ne tako davnoj prošlosti, u socijalističkom društvu nezadovoljni načinom rešavanja nekog problema ljudi su umeli da kažu da neće odustati i da će problem rešiti, govorili su: „Teraću do maršalata.“

Demokratske promene su na kratko promenile stanje. Danas se problemi rešavaju i pravda traži od predsednika države. Ljudi se žale, on je spreman da pomogne, bilo da se pomoć traži ili ne, kad se to od njega očekuje Ili kada mu se prohte.

Nisam čula da je iko tražio od predsednika da odluči umesto suda, ili da se traži da utiče na sud. Ali se čulo, ne retko, kako predsednik naređuje, poručuje, traži ili moli od državnih organa ili funkcionera na različitim nivoima da urade nešto, da reše slučaj, da vide šta može da se pomogne.

Obezbeđuje predsednik tako korist za čoveka u nevolji, obezbeđuje korist za sebe i ne mari da li nekome nanosi štetu. Zašto građani ne bi mislili da se na isti način može pomoći ili rešiti i slučaj iz nadležnosti suda?

Politički pritisci su činioci koji utiču na poverenje u sud. Oni su često prikriveni, ali su stalno prisutni. Postoje kada političar najavljuje hapšenja, komentariše događaje koji bi morali da se nađu pred sudom, kada se otvoreno i javno svrstava na stranu lica koje se sumnjiče za nezakonito ponašanje ili krivično delo.

Postoji politički pritisak i kada narodni poslanici za skupštinskom govornicom, iako nisu nadležni, kritikuju sudiju zbog stručnog mišljenja koje je javno izneo, nepristojno, sa omalovažanjem i bez argumenata.

Pritisak je i kada predsednik države komentariše dokazni materijal, hvali se da je video dokaze koji su strogo poverljivi, kada iznosi vlastito razumevanje neke pravne norme, tumači propise ili obećava da učinilac krivičnog dela više neće videti bela dana.

Politički pritisak postoji i kada ocenjuje pretpostavljene buduće izjave potencijalnih svedoka u sudskom postupku i govori da su laži, kada se pita zašto lažu mediji kada obaveštavaju o kriminalnim radnjama, ili građani kada o tome govore na protestima. Pritisak postoji uvek kada se bilo koji političar meša u posao državnih organa za koji nije nadležan.

Sredstva informisanja imaju moć da utiču na formiranje poverenja u sudstvo i njegov ugled. Načinom na koji prenose informacije o suđenjima, ili o radu sudstva, o sudskim odlukama, pritiscima koje mediji vrše u želji da postignu neku korist za sebe, izborom sagovornika kada je tema sudstvo.

Mediji su sila koja utiče na formiranje mišljenja o sudstvu i na odnos prema sudstvu. Oni serviraju činjenice i prenose ih, a na osnovu njih se stvara slika i odnosa prema sudu i sudijama. Od toga o čemu i kako izveštavaju mediji zavisi da li će se stvarati odnos nepoverenja u sud i sudije ili će se graditi odnos poverenja i poštovanja.

Da li će građani imati poverenje u sudije zavisi od ljudi koji obavljaju sudsku funkciju, od toga da li su sudije stvarno kvalifikovane da rade taj posao, da li poseduju znanje i veštine koje su potrebne za obavljanje sudijske dužnosti, da li posao rade odgovorno, stručno i efikasno, da li poznaju i poštuju procedure i rokove u toku postupka.

Važno je kako sudija koristi diskreciona ovlašćenja koja ima, da li prilikom izbora u toku pretresa ili rasprave bira sredstva koja mu se čine celishodna i postupa u skladu sa zakonskim procedurama i pravično.

Odnosi između sudskih instanci odražavaju se na opštu sliku o radu suda, pa i na poverenje… Sudska politika, ujednačavanje sudske prakse i način na koji se sprovodi kaznena politika važni su činioci koji utiču na pravnu sigurnost i na poverenje u sudstvo.

Građani formiraju mišljenje i na osnovu stavova koje iznose predstavnici sudske vlasti o pojedinim pitanjima, na osnovu onoga što oni čine, ili na osnovu onoga što su propustili da učine, što su bili dužni ili je bilo potrebno i što se očekivalo da učine.

Ono zavisi i od toga kako se javnost obaveštava o aktivnostima sudske vlasti, kako se objašnjavaju neke odluke, postupci i propisi koji se odnose na procedure i odluku za koju postoji interesovanje.

Na osnovu onoga što nosioci sudskih funkcija javno iznose i rade procenjuje se da li obavljaju ili ne obavljaju svoje dužnosti, i kako to čine. Ako predstavnici sudske vlasti, nosioci sudskih funkcija, nisu prisutni u javnosti, ako ne daju potrebna obaveštenja i objašnjenje, onda se ostavlja prostor da se nagađa, zaključuje, tumači i „mudruje“.

Stalnost sudijske funkcije bi trebalo da je prednost u odnosu na politički deo vlasti. Od sudije se ne očekuje da se ponaša tako da bude omiljen, ali se očekuje da ima znanja, da stručno, efikasno i odgovorno obavlja svoj posao i da se u svakoj prilici ponaša u skladu sa propisanim pravilima.

Od predsednika sudova koji predstavljaju sudove, očekuje se da odgovorno rade i sve druge poslove iz nadležnosti funkcije koju vrše, da se staraju o ugledu suda i o nezavisnosti sudija, da obezbeđuju zakonitost, red, tačnost u sudu, da sprečavaju odugovlačenje u radu i da razmatraju pritužbe.

Zato ne nalazim objašnjenje za činjenicu da sudije i nosioci funkcija sudske vlasti, izbegavaju da iznesu mišljenje i stav, da objašnjavaju i tumače postupke i pojave vezane za sud, za nove zakone ili izmene postojećih, da potvrde ili negiraju napise ili komentare građana koji su važni za sud.

Zašto ne saopšte nezadovoljnim i zabrinutim građanima kako sudstvo misli da može da promeni stanje i na koji način će raditi da građani steknu poverenje u sud i sudije. Zašto izbegavaju javne nastupe i zašto se ponašaju pasivno.

Kada je to izraženo u meri koja je u našem društvu prisutna i vidljiva onda se uzdržano i pasivno ponašanje doživljava ne kao obazrivost sudija, što je osobina koju sudija treba da poseduje, ne ni kao odsustvo samopouzdanja, što nije dobro za sudiju, već kao nedostatak hrabrosti ili kao strah, što je osobina koja ne priliči sudiji, čini ga nepodobnim da bude cenjen i poštovan. U takvog delioca pravde ljudi nemaju i ne mogu da imaju poverenja.

Autorka je sudija u penziji, nekadašnja predsednica Vrhovnog suda Srbije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.