Dijabetes ili šečerna bolest predstavlja značajan izazov za savremenu medicinu, povezan sa rizikom od srčanog udara, moždanog udara, oštećenja bubrega i problema sa očima. Najčešći oblik dijabetesa, tip 2, pogađa 90% pacijenata. To je poremećaj metabolizma ugljenih hidrata uzrokovan smanjenom funkcijom pankreasa i/ili smanjenom osetljivošću ćelija na insulin, poznat kao insulinska rezistencija.
Pre nego što se dijabetes pojavi, mnogo godina ranije, pacijenti će imati poremećaj metabolizma ugljenih hidrata, poznat i kao insulinska rezistencija. Reč je o sistemskom poremećaju metabolizma ugljenih hidrata, usled čega dolazi do poremećaja perifernog delovanja insulina. Ćelije nisu u stanju da iskoriste insulin koji im je dostupan, što podstiče pankreas da poveća proizvodnju dodatnog insulina, što uzrokuje povećanje insulinske rezistencije. Sve ovo je deo začaranog kruga koji dovodi do visoke insulinske rezistencije, iscrpljenog pankreasa i povećanja glukoze u krvi sa razvojem dijabetesa.
Kod većine pacijenata je teško na vreme otkriti insulinsku rezistenciju jer simptomi nisu jasni ili nedvosmisleni. Neki od znakova koji mogu korelirati sa pojavom insulinske rezistencije su: centralna gojaznost, visok indeks telesne mase, visok krvni pritisak, fibroepitelni polipi i crna akantoza. Dijagnoza se može postaviti putem testova krvi u kojima će se meriti glukoza u krvi ili ispitivanjem nivoa insulina u krvi. Još jedan test krvi koji se može koristiti za postavljanje dijagnoze je lipidogram (određivanje nivoa ukupnog holesterola u krvi).
Poseban faktor rizika za nastanak bolesti su: osobe sa visokim indeksom telesne mase i velikim obimom struka, kao i osobe starije od 40 godina, osobe sa porodičnom anamnezom dijabetesa tipa II, ateroskleroze i hipertenzije, osobe sa gestacijskim dijabetesom ili policističnih jajnika i ljudi koji se nedovoljno kreću. Sklonost debljanju, poremećaj menstrualnog ciklusa, autoimuna bolest štitne žlezde, hronični umor, pojačano mokrenje, otežano i dugotrajno zarastanje rana, povećan rizik od razvoja kardiovaskularnih bolesti: sve su to posledice do kojih može dovesti insulinska rezistencija.
Simptomi insulinske rezistencije uključuju:
Povišen šećer u krvi: Visok nivo šećera u krvi (hiperglikemija) je ključni znak insulinske rezistencije. Telo ne reaguje efikasno na insulin, što dovodi do potrebe za višim nivoima insulina za smanjenje nivoa šećera u krvi
Povećanje telesne težine: Mnogi sa insulinskom rezistencijom imaju problema da kontrolišu svoju težinu, posebno u predelu stomaka
Visok krvni pritisak: Insulinska rezistencija može doprineti visokom krvnom pritisku, što je uobičajen faktor rizika za srčana oboljenja.
Visok nivo triglicerida i nizak HDL holesterol: Ljudi sa insulinskom rezistencijom često imaju visoke nivoe triglicerida i nizak \“dobar\“ HDL holesterol, što povećava rizik od srčanih problema.
Umor i iscrpljenost: Osećaj umora i iscrpljenosti može biti simptom insulinske rezistencije jer ćelije ne dobijaju dovoljno energije iz šećera u krvi.
Sindrom policističnih jajnika (PCOS): Kod žena, insulinska rezistencija može biti povezana sa sindromom policističnih jajnika (PCOS), koji može izazvati neredovne menstruacije i druge probleme.
Problemi sa kožom: Povećani nivoi insulina mogu uticati na kožu i izazvati akne ili tamne mrlje
Važno je napomenuti da insulinska rezistencija može biti prisutna bez simptoma. Redovno praćenje nivoa šećera u krvi i konsultacija sa lekarom su ključni za rano prepoznavanje i upravljanje ovim stanjem kako bi se sprečio razvoj dijabetesa tipa 2 i komplikacija koje ga prate.
Dijagnoza i posledice insulinske rezistencije
Insulinska rezistencija je poremećaj metabolizma ugljenih hidrata koji se često javlja pre razvoja dijabetesa tipa 2. Dijagnoza se postavlja ispitivanjem nivoa glukoze u krvi ili insulina. Osim što povećava rizik od dijabetesa, insulinska rezistencija može dovesti do različitih komplikacija, uključujući srčane bolesti.
Prevencija i lečenje insulinske rezistencije uključuje promene u ishrani, fizičku aktivnost i, ako je potrebno, medicinsku terapiju. Ključne preporuke su smanjenje unosa visokoglikemijskih ugljenih hidrata, povećanje vlakana u ishrani, održavanje optimalne telesne težine i konsultacija sa lekarom za neophodne lekove. Promene u ishrani i životnim navikama treba da budu trajne kako bi se očuvali postignuti rezultati.
