in

Vrh Awww

NEBOJŠA DUGALIĆ IMA 5 DECE SA 1 ŽENOM Najveći broj ljudi očekuje da se udovoljava njihovim željama

U intervjuu je govorio o tome šta za njega znači brak

Najvažnija stvar koju otac može da učini za svoju decu?

Mora da učini mnogo važnih stvari.
Deca su zaista neverovatni detektori istine. Gledajući u odnos između oca i majke usvajaju model i to je prvi model koji vide. Veoma je važno da prepoznaju da je taj odnos u celini autentičan, da je zdrav pa makar tu bilo i sukoba, kao što inače u životu bude i sa najbližima, da nekako znaju da je u svemu što se zbiva ljubav ta koja je najznačajnija. Pri tom treba da osete da nisu tom ljubavlju pritisnuti na neki pogrešan i neautentičan način, što vrlo često nažalost bude, već da im se od malih nogu pristupi kao neponovljivim ličnostima i da im se da pravo da budu takvi. Naravno, da se bude strog kada treba i da se bude i blag kada treba… Pre svega ih treba pobuđivati na kreativnost u svakom smislu. U stvaralačkom, umetničkom, odnosu prema drugom, zadavati im zadatke da smisle kako će nekoga nečim da obraduju, pobuđivati krativnost da osete radost davanja, radost odnosa prema drugom. To je izuzetno važno jer mi se čini da većina muka ovog sveta leži u toj vaspitanosti čoveka da sebe vidi kao centar sveta, kao jedino biće na ovom svetu kome sve treba da bude samo predmet upotrebe. I duh vremena je nažalost takav, ljudi postaju sami sebi idoli. Stvara se gomila usamljenika koji nisu naučili da se raduju drugom. Najčešće roditelji upućuju decu da gledaju sebe, da se ne mešaju u odnose sa drugima, da uvek sami sebi budu najvažniji, da se guraju kroz svet do nekih prvih mesta, i sve to iz neke potrebe da se bude iznad drugog, drugi postaje nebitan, postaje sredstvo da bih ja stigao do sopstvenog cilja.

Šta učite od svoje dece?

Oni mene svaki dan preslišavaju (smeh). Nedavno je treći naš sin napravio neki lom po kući i supruga je viknula na njega i zapretila mu oštrijim tonom da neće izaći napolje ako ne pokupi sve što je rasturio, a on se okrenuo istog trenutka i rekao joj: „Sad mi to isto reci ali lepo, kako smo se dogovorili“. Šta čovek da uradi nego da posluša?

Jednom je isto bio nevaljao, to se ponavljalo više puta i ja ga pitam: „Zašto si to uradio, kolko puta sam ti rekao da to ne radiš“, a on je rekao: „Ne znam, valjda su deca takva“.

Glumački poziv nije mnogo nežan prema porodici?

To je posao u kome mora da se troši mnogo vremena ne samo na realizaciji posla nego i svemu onom što je priprema za taj posao. Čovek mora stalno da radi na sebi da bi bio svež u svom izrazu, da to što radi ne bi postalo dosadno i naporno. Mora se stići na toliko strana, ali sve to nekako dođe na svoje mesto. Nekada trpi posao, nekad porodica, nekad čovek sam trpi, ali to je tako. Mora se naći način da se ne izostane iz onog što je najvažnije, da se u tom odnosu supružanskom i prema deci ostane odgovoran i prisutan. Važno je da roditelji i deca budu u komunikaciji i u svakom trenutku jedni drugima dostupni i ljubavlju prisutni. Trudim se da koristim svako vreme koje mogu da im se svima posvetim najbolje što umem i to je način da se u tome traje.

U Srbiji je brak u ozbiljnoj krizi, svaki peti se raspada…

Nekad se pitam kako ljudi preživljavaju kad postoji ta stalna presija nad čovekom i njegovim golim opstankom. Onda sve druge stvari koje se tiču odnosa postaju problematične. Jer, muškarac s jedne strane po prirodi stvari ima potrebu da bude lovac, onaj koji će obezbediti za život svojoj porodici a najčešće to nije u prilici jer nema posla, niti prilike da se zaradi – dok je žena vezana za decu velikim delom svog vremena i često je teško u prilici da i sama radi, obezbedi itd. Kad se to sve sruči na čoveka ponekad bude nepodnošljivo. Iako razumljivo, to je često samo izgovor i ne bi bilo drugačije ni da imamo priliku da živimo u izobilju. Mnogo je ozbiljniji problem sveopšteg egocentrizma. Dakle, najveći broj ljudi u odnosu očekuje da se udovoljava njegovim zahtevima, željama, ambicijama. Čim čovek sebe stavi u centar sveta i ako sa sobom nema kompromisa onda naravno da će se odnos srušiti, jer nemoguće je da i drugi nema pravo na sebe. Tu nužno dolazi do kraha. Takođe je i veliki problem i opšte nemanje odnosa prema smislu vlastitog postojanja. Jer ako se sav smisao odvija u okviru nekih materijalnih mogućnosti onda je nužno da priroda prohteva bude takva, materijalna, da zadovljava neke prolazne želje u čoveku. A i kad bi i mogle biti zadovoljene čovek ostaje suštinski nezadovoljan, što proizilazi iz tog nemanja smisla, lutanja bez neke ideje gde ide, zašto i čemu. Smisao se pre svega, po mom iskustvu i osećanju, zasniva na dve zapovesti na koje smo pozvani. Prvo – ljubi Boga, i zatim, ljubi bližnjeg kao samog sebe. Ako tu nismo oslonjeni u svakom svom postupanju, svako naše delo će promašiti. Sećam se jedne izreke Leonarda da Vinčija: „Beži od svakog dela koje umire zajedno sa svojim tvorcem“. A postoji i ona da „samo dela ljubavi ostaju“. Samo delo ljubavi preživljava i u vremenu i izvan njega.

Gledao sam neke porodice koje žive u teškoj situaciji, neljudskoj bedi, ali u kojima ima ljubavi. Vidite da bi oni bili takvi i da žive u izobilju jer su se usredsredili jedni na druge i to je ono čime preživljavaju. Sve se dešava u skladu te ljubavi, nekako je živo. Činjenica da se nema nije do te mere opterećujuća za njihove odnose. Ovo vreme jeste frustrirajuće, ali ako se podsećamo i vraćamo na to da ustrojimo život po meri ljubavi na koju smo Hristom pozvani, videćemo šta sve iz toga može proizaći i kako i ljudi oko nas bivaju drugačiji kako mi sami postajemo drugačiji.

Vesna Lavrnja

Loading...