Utakmica između Salernitane i Milana svakako neće biti derbi 17. kola italijanske Serije A, ali će privući veliku pažnju onih neutralnih ljubitelja fudbala samo zbog jednog čoveka – Filipa Pipa Inzagija.
Pipo i Milan su sudbinski vezani, a ovaj napadač, koji je obeležio prvu deceniju 21. veka, je u dresu „rosonera“ postao istinska legenda svetskog fudbala.
U Milan je stigao 2001. godine, nakon četiri uspešne godine u dresu velikog rivala Juventusa. Na San Siru je ostao čak 11 godina i za to vreme osvojio dve Lige šampiona, tri Skudeta, a za vreme svog mandata u Milanu je postao i šampion sveta sa Italijom 2006. godine.
U pobedi protiv Liverpula sa 2:1 u finalu Lige šampiona 2007. godine je postigao oba gola, a ukupno je u crveno-crnom dresu odigrao 202 utakmice i postigao 73 gola.
Nije bio najveći majstor sa loptom u nogama, nije bio jaka i robusna „devetka“, nije bio ni nešto posebno brz, a nije imao ni jak šut…
Ali imao je nešto sa čim se rasni strelci jednostavno rode, nešto što ne može da se nauči. Imao je nepogrešiv osećaj za prostor, za vreme, bio je igrač na „ivici ofsajda“, bio je vrhunski egzekutor i neko ko je znao da na najbolji mogući način materijalizuje lopte koje su mu „pakovali“ majstori poput Pirla, Sedorfa, Kake…
U Milanu je prošao kroz različite sisteme, igrao u paru sa velikim Andrejom Ševčenkom, pa pristao da jedno vreme greje klupu Ernanu Krespu, a kada su ova dvojica napustila klub, postao je prvi napadač ekipe u onoj sezoni u kojoj će Milan osvojiti Ligu šampiona 2007. godine. Bila je to sezona njegove karijere, krunisana sa već gore pomenuta dva pogotka u velikom finalu.
Inzagi je svoju veliku karijeru završio u svom Milanu 2012. godine, kada je imao 39 godina. Nije mogao da pobegne od krštenice i povreda, ali je u svojoj autobiografiji prilično odgovarajućeg naslova “Pravi trenutak”, pronašao još jednog krivca za kraj karijere – tadašnjeg trenera Milana, a sadašnjeg Juventusa – Masimilijana Alegrija.
„Alegri mi je završio karijeru. U stvari, Milan i ja smo na proleće 2012. već dogovorili da produžim ugovor na još jednu godinu. Imao bih važnu ulogu u svlačionici koja je izgubila Maldinija, Pirla, Nestu, Gatuza, Sedorfa… Sve značajne figure koje su ostavile duboku prazninu. Ništa nisam zahtevao… Galijani je bio srećan što smo pronašli takvo rešenje“.
Međutim, Alegri je imao drugačije viđenje.
„Alegri je odbio. Nije me želeo u svlačionici više i rekao je to direktorima, tražio je da mi ne produže ugovor. Bio je to težak udarac za mene“.
Težak, jer prelaz sa igračke karijere na “civilni život” nije nimalo jednostavan. Ljudi u stvari ne shvataju koliko ume da bude komplikovan.
„Na jesen 2015. se lopta baš izduvala. Nisam mogao da prihvatim toliku distancu od mog sveta. Od mirisa trave, do svetinje svlačionice. Ustajao bih ujutru i ne bih znao kako uveče da se vratim. Išao sam u teretanu, ali bez entuzijazma, tek da prođe vreme, da ispunim dan, da sprečim dosadu da me preuzme. Telo mi je slalo nepogrešive signale bolesti. Počeo sam da brinem. U stvari, jasno i bez stida ću reći: uplašio sam se“.
Tek da neko ne pomisli da Inzagi ne drami bez osnova.
„Imao sam četiri gastroskopije, druge neprijatne testove, uvek sam putovao sa torbom punom diskova na kojima su rezultati ultrazvukova, skenera, pokazivao sam to raznim specijalistima. Plašio sam se najgoreg, čak i ALS-a (neizlečive bolesti). Bili su to meseci nelagode i patnje, mučio sam se da nađem izlaz. Neki to zovu bolest života, neki drugačije, ja sam voleo da driblam oko svih tih definicija i dijagnoza i da se suočim s realnošću“.
Tvrdi i da je uspeo.
„Shvatio sam šta je problem i malo po malo ga prevazišao, okružujući se ljubavi porodice. Moji roditelji su bili izvanredni: razumeli su šta mi je bilo potrebno“.
A pre te fazozne jeseni 2015. godine, Inzagi je na leto 2014. godine dobio šansu da radi kao prvi trener svog Milana. Na klupi je zamenio svog saigrača iz slavnih dana Klarensa Sedorfa, bila su to teška vremena za Milan, Iznagi se nije snašao, rezultata i igre nije bilo, pa je na jesen 2015. godine smenjen i svoje mesto je ustupio našem Siniši Mihajloviću.
Trenerskom poslu se vratio 2016. godine u Veneciji, potom je predvodio Bolonju, Benevento, Brešu i Ređinu, a sada pokušava da Salernitanu izbavi sa dna tabele i sačuva je u Seriji A. Ne ide to baš tako lako, Pipo se nije etablirao kao dobar trener, dok je njegov brat Simone danas jedan od priznatijih evropskih stručnjaka i nalazi se na klupi lidera Serije A Intera.
Ali, Filipo Inzagi je borac, 50 mu je godina, za trenerske uspehe ima vremena. Ako uspe da limitiranu Salernitanu sačuva u eliti, biće to dobar putokaz za sledeće izazove.
Njegov tim u duel sa Milanom ulazi kao poslednji 20. na tabeli sa svega osam bodova na svom kontu i jasno je da je svaki meč do kraja sezone za Salernitanu ravan velikom finalu.
Izvor: Sportske NET
