Dramski i filmski umetnik je u svom poetskom govoru naveo kako se „zemlja otvorila, svet se približio, novi glumci su u igri, svi naslovi, stari i novi, na novim igralištima, u novom tumačenju“, te da se uporno traži dotad neotkriven smisao
Foto: Tanjug/Sava Radovanović
Istaknuti pozorišni i filmski reditelj Boro Drašković večeras je svečano otvorio 57. izdanje Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala – BITEF na velikoj sceni „Ljuba Tadić“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Drašković koji je sa grupom istaknutih pozorišnih stvaraoca bio član inicijalnog odbora i ujedno član žirija prvog izdanja BITEF-a 1967. godine, čestitao je značajan pozorišni praznik: 1967 – 2023, i time podsetio na godinu osnivanja našeg najvećeg Medjunarodnog pozorišnog festivala u Srbiji, u 57. ediciji.
„Za nekoliko minuta sveti gledalac, uz svetog glumca, započeće molitvu. Sveti, pridev Ježija Grotovskog naravno, ne pripada klasičnoj religiji.
Metafora je protumačena i kao definicija osobe spremne da se žrtvuje“, naglasio je 88-godišnji reditelj Drašković u svom govoru – eseju „Efekat leptira.
On je rekao da grupa mladih ljudi veruje, uz francuskog dramskog pisca, književnika i pesnika Gijoma Apolinera, „da pozorište nije isto što i život, kao što točak nije noga“, i smatra da se „rezultat njihovog nezadovoljstva celokupnom stvarnošću najzad preobrazio u svetkovinu novog teatra“, čiju su poetiku najviše izrazile tri predstave ovenčane beogradskom Velikom Nagradom.
Te tri predstave su – „Postojani princ“ (Pedro Kalderon de la Barka-Slovacki) iz Vroclava (Poljska), „Troil i Kresida“ Vilijama Šekspira iz Bukurešta (Rumunija) i „Tri sestre“ Antona Pavloviča Čehova iz Praga (tada Čehoslovačka, sada Češka republika).
Reditelji ovim redom bili su – Ježi Grotovski, David Esrig i Otmar Krejča, podseća Drašković.
Režiser je govorio da se plodonosan poduhvat sledećih godina kroz inspirativne formule nastavio, maštovito – Klasika na način 70, Slobodne forme 71, Reditelj nove stvarnosti 72 i Koreni, Teatralizam 74, Između mita i stvarnosti (1975).
„Sve je manje nerazumevanja, bitefovska estetika i etika sve prihvatljivija i već je u procesu deseti praznik. Svečano otvaranje Teatra nacija, Madlen Reno i Žan Luj Baro. Gradska skupština je prvi put pozorište. Kraja nema velikim, svetskim imenima: Ljubimov, Vajda, Bruk, Šero, Vilson, Bergman, Beket. Novi prostori za maštu. Stalni priliv novih gledalaca“, stalno je podsećao reditelj.
Dramski i filmski umetnik je u svom poetskom govoru naveo kako se „zemlja otvorila, svet se približio, novi glumci su u igri, svi naslovi, stari i novi, na novim igralištima, u novom tumačenju“, te da se uporno traži dotad neotkriven smisao.
„Lavirint, ogledalo, paradoks. Prošlost učestvuje u sadašnjosti, u novom žanru naslućuje se budućnost“, naveo je srpski reditelj.
„Na razmeđu 20. i 21. veka, u bitefovskom vreme-prostoru, svima je jasno, planeta Zemlja postala je jedinstvena pozornica. Svetski repertoar se igra da bi se pokazao u oblicima kao nikad dosad. Ukrštene pozornice čine ga još uvek privlačnim, ispunjenim, jedinstvenim mestom“, naglasio je Drašković i ocenio da uvek u bitefovskom ključu, predstave postaju svaki put drugačije.
Pozorište se menja, ostajući u svom najdubljem biću isto?, pita se opet Drašković i dodaje da nema sumnje da pozorište menja gledaoca.
Prema njegovim rečima, u ovako surovom svetu punog zla, bez umetnosti stvarnost bi bila još teža.
Usledila je predstava „Deca sunca“ ruskog klasika Maksima Gorkog, u režiji slovenačke rediteljke Mateje Koležnik, u produkciji nemačkog pozorišta Šaušpilhaus Bohum.
(Telegraf.rs)
Izvor: Telegraf.rs
