Dobrom igraču je potrebno nekoliko treninga da se uklopi i nametne kao lider; Luka Vildoza jedan je od njih

Željko Obradović imao je običaj, pogotovo dok je radio u inostranstvu, da kaže kako je dobrom igraču potrebno nekoliko treninga da se uklopi u novi tim. Luka Vildoza, argentinski plejmejker, apsolutni je dokaz tome da kad neko zna i može onda mu ne treba šestomesečna aklimatizacija da bi to i pokazao (kod mnogih ona traje i znatno duže).

Sa pravom su se u Zvezdi nadali da bi Luka Vildoza mogao da bude igrač sposoban da razbije uravnilovku u koju su crveno-beli zapali već na početku sezone.

Loše iselektiran tim, u kojem je čak šestorici igrača primarna pozicija pet, uslovio je momentalnu reakciju stručnog štaba, pogotovo kada su shvatili da Džejlen Adams nije taj kakvog su ga predstavljali njegovi menadžeri – novi Šejn Larkin.

Zahvaljujući konekciji šefa struke Vlade Jovanovića i njegove menadžerske agencije, Luka Vildoza izabrao je Crvenu zvezdu i zahvalio se pozivu Makabija, koji mu je, pak, nudio i unosniju ponudu.

Na Mali Kalemegdan je stigao kao standardni argentinski reprezentativac, u najboljim igračkim godinama (27), sa prethodnim epitetom nosioca igre u šampionskoj Baskoniji (sezona 2019/2020) pod vođstvom Duška Ivanovića (sa kojim se baš i nije rastao na najbolji način).

Sa Zvezdom je potpisao dvogodišnji ugovor na osnovu kojeg bi manufacture kraja tekuće sezone trebalo da zaradi 700.000 evra, a u narednoj, ako se saradnja bude nastavila, 1.100.000 evra.

Posle oporavka od operacije desnog stopala, Vildoza je pokušavao da se izbori za ugovor sa Milvoki Baksima. Na kraju, nije bilo ni realno da oformi saradnju sa jednim od kandidata za titulu u tekućoj sezoni, pogotovo što klub iz Viskonsina na mestu plejmejkera ima prekaljene Džrua Holideja i Džorža Hila, a po potrebi, napade mogu da kreiraju i Dževon Karter, kao i sjajni Kris Midlton (trenutno povređen).

Da je bio rešen da se dokaže u što kraćem periodu, pokazuju i saznanja da je pre dolaska odgledao mečeve Zvezde na startu sezone, kao i da je imao razgovore sa trenerom Jovanovićem pre nego što je rešio bio da stavi paraf na ugovor sa crveno-belima.

Došao je i solidno fizički spreman; veće mišićne mase u odnosu na poslednji period u Baskoniji, pre odlaska u Njujork Nikse, visoko motivisan da pomogne saigračima već na uvodnim utakmicama.

Nije mu trebalo puno da zvezdaškoj javnosti prezentira istinske odlike kvalitetnog plejmejkera. Sa navijačima je uspostavio konekciju iz prve, što i nije bilo teško, s obzirom na ispoljenu energiju, motivaciju i kvalitet.

Zvezdi je bio neophodan igrač sposoban da ubrza igru; Vildoza se odmah pokazao kadrim da u datom segmentu unapredi i poveća produktivnost.

Evidentne kreacije, dodavanja iz driblinga obema rukama, preciznosti sa distance, koja je čak i veća nego što ju je imao u Baskoniji (devet trojki na poslednje dve utakmice) rasplamsao je maštu navijača o krajnjem dometu ekipe, nakon minijatura u prvoj evroligaškoj pobedi protiv Bajerna.

Za neke dve i po četvrtine ubacio je 20 poena (4/8 za tri, 6 as), pokrenuo je kompletan napad, lako probijao odbranu na perimetru i predstavljao sigurnu opciju u igri jedan na jedan.

Iako je pred polazak za Laktaše postojala bojazan u Zvezdi zbog teškog terena i lošeg rezultatskog iskustva u poslednje dve sezone, Luka Vildoza je ponovo bio meč-viner i garantovana plodonosna opcija u napadu.

Odmah po ulasku u igru vezao je devet poena, okrenuo momentum na gostujuću stranu i osvežio napadačke ideje.

Slično je uradio i krajem treće, odnosno tokom četvrte deonice. Na kraju je meč završio sa 19 poena i čak devet asistencija.

Jeste da je zbirno protiv Bajerna i Igokee izgubio ukupno sedam lopti i što načini na koje ih je „prodavao“ negde pokazuju malo višu dozu soliranja, ali i timsku statičnost u pozicionom napadu, ali je nesumnjivo bio najbolji pojedinac u Zvezdinom timu.

Vildoza je i u Laktašima demonstrirao izuzetnu brzinu sa loptom u rukama; sjajnu tehniku vođenja lopte, sposobnost promene ritma, kao i kombinacije prednje i promene iza leđa, kao i kroz noge.

Videlo se i da je vešt u igri dva na dva, pogotovo centralnom „piku“, što bi trebalo da na produktivnost Filipa Petruševa i ne samo njega, deluje kao čaj od kamilice na promukli glas.