„Ko god bude laureat, književnost neće biti izneverena“: O finalu NIN-ove nagrade, o „ženskom“ i „muškom“ pismu

U najuži izbor za NIN-ovu nagradu ušli su romani „Unutrašnje more“ Danice Vukićević, „Klub istinskih stvaralaca“ Milana Tripkovića, „Papir sa vodenim znakom“ Gorana Petrovića, “Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“ Mirjane Drljević, „Koljka i Sašenjka“ Uglješe Šajtinca i „Klara, Klarisa“ Marijane Čanak, saopštio je žiri ovog priznanja.

Koincidencija da su u finalu tri autorke i tri autora pobudilo je u medijima znatiželju ne samo ko će pobediti nego i postoje li neke specifičnosti u vezi sa ženskim, kao i sa „muškim“ pismom.

Vladislava Gordić Petković, članica NIN-ovog žirija od 2011. attain 2014. godine, u jednom mandatu i predsednica ovog tela i profesorka engleske i američke književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, kaže za Danas da je na muškoj strani finalista za Ninovu nagradu teško pronaći zajednički imenitelj, dok se kod tema kojima se posvećuju autorke možda može uočiti više saglasja.

– Romani Milana Tripkovića, Gorana Petrovića i Uglješe Šajtinca teško da imaju zajednički imenitelj sem anatomije svakodnevice: ta anatomija može da bude satirična i burleksna (Tripković), imaginativna i začudna (Petrović), i nostalgična i setna (Šajtinac). Samo raščlanjivanje iskustava i snova, razgovora sa duhovima prošlosti i ne uvek ugodnim duhovi(tosti)ma vremena sadašnjeg može da teče na mnogo različitih načina. Možda više saglasja možemo uočiti između tema kojima se posvećuju Mirjana Drljević, Danica Vukićević i Marijana Čanak, jer se bave pretežno autentičnim ženskim iskustvom u savremenom trenutku, bez obzira na različite prioritete poigravanja žanrom (Drljević), retorikom (Vukićević) i kolektivnim pamćenjem (Čanak) – kaže Gordić Petković.

Ona skreće pažnju i na one koji nisu nominovani, a čije bi prisustvo u selekciji dalo drugačiji prizvuk.

– Za NIN-ovu nagradu nisu bili nominovani Mirjana Đurđević, Svetlana Slapšak i Jovica Aćin, čije bi prisustvo procesu selekcije dalo drugačije nijanse. I ovako je postupak odabira i ocenjivanja bio izuzetno težak jer mi se čini da inspiracija, imaginacija i stvaralački prioriteti nikada nisu bili različitiji, nikad se nisu razvijali u toliko različitih pravaca – ocenjuje Vladislava Gordić Petković.

Ženski rukopisi idu dublje, u identitetsku potragu

Ana Stišović, književna kritičarka i teoretičarka, smatra da je NIN-ov žiri pokazao koliko mu je, ovog puta, stalo attain svake vrste korektnosti.

– U najužem izboru tri ženska i tri muška rukopisa, afirmisani autori i pisci prvog romana, daleka i bliska prošlost, aktuelna sadašnjost. Muški su rukopisi decidirani u temama: Šajtinac u “Koljki i Sašenjki” premerava egzistencijalne vrednosti našeg doba, Petrović u “Papiru sa vodenim znakom” preoblikuje srednjovekovno i renesansno u autopoetičke metafore, a Tripković u “Klubu istinskih stvaralaca” razotkriva farsičnost književnog života.

/Ženski rukopisi idu dublje, u identitetsku potragu: Marijana Čanak je u romanu “Klara, Klarisa” hrabra u istraživanju ženskog sopstva, tamnih i bolnih veza i egzistencijalnih nesaglasja. Roman-prvenac Mirjane Drljević “Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo”, u alegorijskoj povesti o Novom Beogradu, prijateljstvima i porodici, delikatno podseća na hronotop nestale zemlje i vrednosti koje su sa njom uništene. Danica Vukićević u “Unutrašnjem moru” ne odustaje od ženskog glasa, koji se probija kroz vavilonsku buku sveta.

Ko god bude laureat ovogodišnje NIN-ove nagrade, književnost neće biti izneverena – zaključuje Ana Stišović.

Možda se nagoveštava povratak političkog romana i žanrovske književnosti

Književna kritičarka Jelena Lalatović kaže da je njen prvi utisak da je ovogodišnja selekcija izrazito raznovrsna i nepredvidiva.

– Pohvalno je što su uži i najuži izbor istakli u prvi thought nova imena i uslovno rečeno inovativne poetike. U tom svetlu, naročito me raduje što će pesnikinja Danica Vukićević biti vidljiva najširoj publici, i to s tekstom čija je forma eksperimentalna. „Klub istinskih stvaralaca“ Milana Tripkovića, zajedno sa nekim naslovima koji nisu ušli u najuži, ali jesu u uži izbor, možda nagoveštava povratak političkog romana i žanrovske književnosti pod okrilje „visoke umetnosti“, što je osvežavajuća pojava. Čini mi se da je to možda rakurs kroz koji se može prići i poetičkim razlikama između autorki i autora. Što su poetike radikalnije i izazovnije, to će se neminovno odraziti i na žensko stvaralštvo – konstatuje Jelena Lalatović

Podela na muško i žensko pismo izmišljena

Vladan Bajčeta, književni kritičar,smatra da je podela na muško i žensko pismo izmišljena.

– Posmatrajući uži izbor za NIN-ovu nagradu u kontekstu pitanja o muškom i ženskom pismu, mogu jedino da konstatujem očiglednu činjenicu da je rodna ravnopravnost u njemu apsolutna, budući da su u trci za priznanje tri autorke i tri autora. Otuda me pomalo čudi potreba da se to pitanje uopšte poteže u jednoj ovakvoj situaciji. Moje je staro uvjerenje da je podjela na muško i žensko pismo izmišljena, zasnovana na pristupu književnosti koji nije estetski motivisan. Mislim da postoji isključivo dobra i loša književnost, bez obzira na pol, odnosno rodnu, nacionalnu, rasnu ili kakvu četvrtu karakteristiku stvaraoca. Nikada nisam mogao da razgraničim da li su „Hadrijanovi memoari„ Margerit Jursenar muško ili žensko pismo, i šta je „LJubavnik ledi Četerli„ D. H. Lorensa u istom tom smislu, ali sam siguran da je u oba slučaja riječ o vrhunskoj literaturi. Svakako, želim sreću svima u najužem izboru i neka pobijedi najbolji roman – poručio je Vladan Bajčeta.

Finalistkinje i finalisti

U okviru programa Postninovske čarolije Doma kulture Studentski grad kritičarke i kritičari su predstavljali knjige koje su se našle u užem izboru Ninove nagrade. Ovo su kratki osvrti iz njihovih recenzija na šest naslova u najužem izboru, osim o knjizi „Unutrašnje more“ za koju donosimo iskaz identical autorke.

“Unutrašnje more” Danica Vukićević (Nojzac)

„Moje iskustvo jeste žensko iskustvo, i izabran – ženski glas (među drugim unutrašnjim glasovima, dečjim, muškim, bespolnim, ne-rodnim, ili neljudskim, biljnim, životinjskim… glasovima predmeta). Kada tražite sopstveni glas (štimovanje, osluškivanje preko antena) neki ipak izaberete.“

“Klub istinskih stvaralaca” Milan Tripković (Fabrika knjiga)

“Jer, Tripkovićeva knjiga ipak nije stvarnost, šta god da čitaoci u njoj kažu; zaista je više film. A ponajpre je nešto između kuće strave i kuće smeha, kroz šta se, kao na ekskurziji, vozi razred čitalaca. Strave, zato što su ključni elementi priče pozajmljeni iz tekuće sumorne stvarnosti i nedavne domaće ružne prošlosti. Smeha, zato što Tripković od ružne građe sklapa bajkovitu – i romantičnu i krimi, na momente urnebesnu – priču sa… Pa dobro, videće već čitalac i sam kakav je kraj.”

“Papir sa vodenim znakom” Goran Petrović (Laguna)

“Papir je prvi tok u romanu delti, univerzumu alegoričnih pripovesti, čija se radnja raspliće od srednjeg veka attain dana koje smatramo našim. Priča o jednom događaju u renesansnoj Italiji poslužila je autoru da povest ‘Papir‘ uobliči u dalekosežnu i duhovitu metaforu o smenama života i smrti, o tajnama pisanja i stvaranja.”

“Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo” Mirjana Drljević (Booka)

“Iako u osnovi detektivski, ovaj roman je višeslojna, duhovita knjiga o odrastanju u sumornim blokovima Novog Beograda, o prijateljstvima za ceo život i o kompleksnom odnosu roditelja i dece. Brz, inteligentan, znalački vođen, ovaj novobeogradski noar razotkriva i posledice potisnutog u postjugoslovenskom društvu, gde dominira kultura zaborava i prećutkivanja.”

“Koljka i Sašenjka” Uglješa Šejtinac (Arhipelag)

“Nesvakidašnja knjiga u kojoj se pripoveda o savremenoj banatskoj svakodnevici gde se u svesti dvoje junaka ukazuju dve privilegovane figure. Jedna je iz intimnog okruženja, nedavno preminuli rođak Koljka, drugo je Sašenjka, u kome se prepoznaje Puškin. Iako odsutni iz stvarnosti, i Koljka i Sašenjka predstavljaju deo razgovora, ličnih i čitalačkih iskustava, oni su ti prema kojima se meri svakodnevni život.“

“Klara, Klarisa” Marijana Čanak (Bulevar books)

“Priča o ljudskim slabostima i bolu koji čovek sebi nanosi kada se udaljava od sopstvenog bića. Glavna junakinja, uprkos moćnom subjektu, ulazi u partnerski odnos koji je pretvara u puki objekat. (…) u ovom romanu se tematizuje i patologija različitih odnosa (blizanački, roditeljski, odnos prema materinstvu, prijateljski, ljubavnički i bračni, odnos prema sebi) i istražuju iskliznuća iz balansa između socijalizacije i vernosti u autentičnom sopstvu.”