Šta je rekao fudbalska legenda Crvene zvezde Vlada Stošić novinaru Danasa kada je iz Španije došao u Vranje

„Svake godine dolazim u rodni grad na pozorišnu svetkovinu u čast pisca Borisava Stankovića. Sada dolaze i moje ćerke. To je naš koren i naše ishodište iz koga smo krenuli i kome ćemo se uvek vraćati“, kaže za Danas Vlada Stošić, rođeni Vranjanac, koji je kao igrač Crvene zvezde osvojio Ligu šampiona i Svetski kup u dresu crveno belih.

Prema njegovim rečima, savke godine s jeseni  je tu.

– Da čujem, oslušnem. Da se propitam. Da prozborim, svojim sugrađanima. To je jako važno u svakom životu. Ne smete zaboraviti rodni kraj. To mesto mirisa, odrastanja. Večitih slika sećanja koje vas prate od rođenja create današnjih dana – opisuje Vlada Stošić, koga zatučemo u Pozorišnom klubu „Talija“ u Vranju.

Pratio je iz večeri u veče kao kakav „pozorišni fanatik“ predstave na 42. Festivalu Borini pozorišni dani.

Vlada Stošić, je deo tima Crvene zvezde koji je 1991. godine osvojio pehar Lige šampiona, a potom postao i Svetski šampion pobedom nad ekipom „Kolo Kolo“ od 3:0.

Njegova karijera je duga. Sada živi u Španiji. Ima dve kćerke. Rodni grad voli više od lepršavo sunačane Španije.

O fudbalu priča tek kada ga neko direktno upita. Večita tema je „crveno bela“. Napušta „pozorišni teren“, u trenutku kada je čuo da je „Zvezda“ primila gol protiv Trabzona u Ligi Evrope.

– U ovom trenutku je važnije da „Zvezda“ bude i dalje u igri u Evropi, nego li moj mir. To je oduvek meni bilo važno. Ostalo je to plemenito uznemirenje od vremena kada sam igrao u Australiji pod trenerskom palicom Dragoslava Šekularca, create onog vremena Ljupka Petrovića i naše velike Crvene zvezde – ocenjuje Stošić.

Njegovo svakodnevno „pozorišno hodočašće“ i ove, ali i prthodne jeseni na Festivalu Borini pozorišni dani isprovociralo je potpisnika ovih redova da Stošiću postavi i ovo pitanje: Bi li radije u glumce ili fudbalere u nekom novom životu?

Pre nego što će odgovoriti, Vlada ustaje i govori: „Znate li šta me je novinar Danasa pitao ?“

– Nikada ne bih bio glumac. Za mene je pozorište mesto gde mogu videti neku drugu vrstu talenta u odnosu na moj. Na sceni se vidi kvalitet, koji nema simulaciju, i u tome čovek treba da uživa – vrlo je jasan Stošić.

Za vreme trajanja Borinih pozorišnih dana deluje gotovo neprimetno, dok ga glumci, a veliki navijači „Zvezde“ i poslenici „Marakane“, uz pomoć pozorišnih zvezdaša iz vranjskog pozorišta (Nenada Jovića, direktora i Bojana Jovanovića glumca) totalno ne razotkriju, što Vladi Stošiću ne smeta.

-Veliki  zvezdaš, među zvezdama. Skroman. Gospodski vaspitan. A, još i Vranjanac. Sasvim dovoljno za večitost – odjeknu rečenica Hadži Nenada Maričića, glumca i profesora iz Beograda.

I, tako veče za veče. Godina za godinom. Uvek, ne baveći se lokalizmima uspona i različitosti, „naš“ Vlada Stošić, oplemeni svojom odmerenošću svet oko nas. „Naš, a svetski“, reče jedan od glumaca u toplim večerima za nama u Vranju.

U Bariju 1991. godine jedan Vranjanac na terenu. Drugi na tribinama. Tako je stvarno bilo. On među „borcima“ koji su se izborili za i danas najveći fudbalski prestiž u istoriji fudbala na eks YU prostorima.

Poptipisnik, među navijačima, usred Barija. Dovoljno za sva buduća viđenja.

Između fudbala, Španije, rodnog Vranja, nas koji ga salećemo, smestio se život.

Vlada Stošić i svi njegovi Vranjanci. Možda treba i drugačije, ali svakako ne ispod onoga čemu nas je „tatko“ Borisav Stanković navikao: „Gore visoko. Dole tvrdo“. Zauvek. Ma sa kim bogoradili, na mnogaja vremena i kojim se ponosili.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.