Industrija gvožđa i čelika jedan je od glavnih uzročnika efekta staklene bašte, sa ukupnim udelom od 9 odsto globalne emisije štetnih gasova. Širenje ugljen-dioksida (CO2) tokom proizvodnje čelika u visokim pećima, jedan je od najvećih zagađivača na planeti.
Gvožđe koje je neizostavni materijal u procesu proizvodnje čelika nastaje preradom koksa (vrsta uglja), a sam postupak prati oslobađanje velike količine ugljen-dioksida u atmosferu. Doktor Heriet Kildal zajedno sa profesorom Julongom Dingom osmislio je inovativnu metodu proizvodnje čelika. Njihova tehnologija pretvara ugljen-dioksid (CO2) u ugljen-monoksid (CO) koji se kasnije može ponovo upotrebiti u postupku prerade indecent za proizvodnju gvožđa. Ovakva inicijativa dolazi u nizu postojećih modernih rešenja kojima se želi rešavanje problema zagađivanja planete ugljen-dioksidom.
Može li proizvodnja čelika biti bezopasna po živi svet?
Ovakav proces je moguć zahvaljujući termohemijskom ciklusu koji pokreće hemijske reakcije promenom temperature. Tako se poslovično štetan CO2 pretvara u upotrebljivi produkt reakcije formirajući „gotovo savršeni zatvoreni niz atoma ugljenika“. Postupak drastično smanjuje neophodnu količinu koksa i minimizira emisiju CO2 tokom izrade čelika za 88 odsto, prenosi The Next Web.
Primena moguća i na postojećoj infrastrukturi
Izveštaji kažu da bi inovativnim pristupom u radu dve visoke peći u Velikoj Britaniji ta država mogla uštedeti 1,28 milijardi funti za pet godina, a ukupno smanjenje emisije štetnog gasa iznosiće 2,9 odsto.
TC-BF-BOF sistem potreban za proizvodnju 1t tečnog čelika, izvor: ScienceDirect
„Aktuelni predlozi dekarbonizacije proizvodnje čelika oslanjaju se na postepeno gašenje visokih peći i uvođenje električnih lučnih peći koje pokreće obnovljiva električna energija. Ipak, izgradnja postrojenja za električne peći može koštati više od milijardu funti, što bi proces dekarbonizacije učinilo preskupim u vremenu koje je ostalo za ispunjavanje obaveza iz Pariskog klimatskog sporazuma“, navodi profesor Ding i dodaje:
„Sistem koji predlažemo može se naknadno ugraditi u postojeće pogone. Tako bi se smanjio štetni uticaj nataloženih ostataka, emisija CO2, a dogodiće se i ušteda“, zaključuje Ding.
Stručnjaci Univerziteta u Birmingemu podneli su prijavu patenta koja obuhvata sistem i njegovu upotrebu u proizvodnji metala. Trenutno tragaju za partnerima koji bi učestvovali u pilot studijama i primenili novu tehnologiju na postojećoj infrastrukturi. Naučnici se nadaju dugoročnoj saradnji sa potencijalnim saradnicima, kako bi nastavili istraživanja.
Celu studiju možete pročitati ovde.
Izvor: Benchmark.rs
