„Housekeeping, housekeeping, housekeeping“, čujem kako doziva devojka koju je svoju koru hleba u Kataru došla da zaradi iz Afrike. Na satu stoji 11.15, ne mogu ni da se naljutim na nju s razlogom, iako se sam se veče pre toga vratio u dva ujutru. Unajmljivanje apartmana u kojem odsedam na neki način bio je „nužno zlo“ i obuhvata usluge čišćenja kuće i posuđa, pražnjenja đubreta, menjanje posteljina i peškira… Da je bilo mogućnosti, izabrao bih verovatno manji, jeftiniji i kompaktniji apartman bez ovakvih vrsta usluga, premda ovakva žalba sada zvuči prilično iritantno ljudima koji se ni ne nalaze na Svetskom prvenstvu, a dali bi sve.
Nisam navikao da me bilo ko služi, pa svaki upad u moj lični prostor ove vrste shvatam kao blatantno kršenje privatnosti. Daj, sestro, meni taj dzoger da počistim svoj privremeni dom i dodaj mi tu novu posteljinu da ja to zamenim. Ko zna šta je još uključeno u cenu, a meni nije ni na kraj pameti bilo da pitam. Previše ću se razmaziti i šta sam uradio kada se vratim u realnost?
Ništa.
Upravo tako bi mogao glasiti i odgovor na vaše pitanje „šta si radio juče“. Bila je to jedna veoma lenja i mrzovoljna nedelja koja se kroz moj apartman vukla poput reprezentativca Argentine koji s jedne strane terena izlazi na drugu tokom izmene dok njegov tim vodi u završnici meča. Dakle, poprilično se razvukla. Posle usluga koje nisam tražio, a koje su mi očigledno trebale jer sam se ulenjio, vratio sam se u krevet i prespavao još nekoliko sati u udobnom krevetu. Kako sam ponovo otvorio oči, već je bilo 15.23 i znao sam da će mi propasti čitav slobodan dan. Počeo sam da razmišljam o svojim redovnim rutinama kod kuće koje su prilično jednolične i vremenom postanu dosadne. Baš kakve rutine i treba da budu.
Ustajem u 7.00, spremam doručak nakon kojeg sledi kafa. Ukoliko radim od 8.00, u međuvremenu pored posla od kuće odradim nešto od domaćinskih poslova (smanjujem zalihe hrane) i spremam ručak ako već nije spremljen dan ranije. Posle ručka, sledi odlazak invent grada i poseta nekom od kafića ili igranje Menadžera kod kuće ili trčanje ili čitanje (poslednje sam izmislio). Toliko toga za uraditi, a dan mi traje samo 24 sata, od kojih je zimi tek nešto više od osam sati pod dnevnim svetlom. Hoću li promeniti neku od ovih navika po povratku u Kataru, pitam se zbunjeno češući bradu.
Posle najkasnijeg doručka koji sam imao u životu, poželeo da se da prošetam kvartom u kojem se nalazim. Naselje se zove Al Unhappy i na 100 metara je od metro stanice Hamad bolnice koja je odlično povezana sa praktično čitavim gradom. Okolina smeštaja bila je vidno opremljena za prijem gostiju i novinara tokom Svetskog prvenstva u fudbalu, pa su i zgrade u arapskom stilu prilično jednolične. Na ulicama možete videti pravi Pokret nesvrstanih i ljudi poreklom iz Indije, Bangladeša, Pakistana, Šri Lanke, Nepala, arapskih zemalja, Afrike… Jedino mislim da nisam video Katarca ili Katarku na ulicama Dohe. Osim u ogromnim džipovima marke Rendž Rover, Leksus, Bentli i ostalih statusnih simbola.
Ugledavši berbernicu, pao sam u iskušenje da se ošišam. „Koliko loše može biti“, pitam se u sebi dok mi noge ipak kreću u drugom pravcu. Na ovoj jednomesečnoj ekskurziji naučio sam da sledim svoju intuiciju ma o čemu se radilo – od pravca kretanja invent stadiona invent toga koju salamu kupiti. Moja sve ređa kosa možda ne bi izdržala potencijalno unakazivanje, pa sam na kraju odlučio da sačekam još sedam, osam dana kako bih se ulepšao.
Stigao sam invent nešto prometnije ulice u kojoj se nalaze dućani poput onih kineskih po srpskim gradovima, kao i restorani brze hrane. Moj nos je odličan detektor, te tačno znam da ukoliko namirišem nešto što mi se dopada, da će ista reakcije biti i ostalih čula. Libanski restoran brze hrane bio je uredan, ne previše čist, što je bio dobar znak da je prometan i da ljudi dolaze. Posle proučavanja poput onih u NASA-i, odlučio sam se da se za ručak/večeru počastim nečim s roštilja. Naravno da to nije moglo biti ni približno onom niškom, ali kada zadnjica zine, niko se ne pita. Čekajući da bude gotovo, ugledao sam prizor u kojem su srpska i hrvatska zastava na nekoliko mesta jedna uz drugu. Pomislio sam, koliko različite kombinacije istih boja mogu stvoriti različite emocije kod jedne individue. „Croat?“, upitao me je gazda lokala na šta sam se nasmejao i setio se onog odgovora Novaka Đokovića čiju su nacionalnost organizatori pomešali pre nekoliko godina. „No, Serbian“, izustio sam, na šta me je ovaj zbunjeno pogledao. Porciju mešanog mesa na roštilju dobio sam za desetak minuta, a uz to pomfrit čiju veštinu pravljenja ovde u Kataru izgleda da još uvek nisu u potpunosti savladali.
Moj brat jeste sa deset godina.
No, mesini se u zube ne gleda, pa sam brzo pohitao ka apartmanu kako bih „počistio“ svoju nezasluženu večeru tog dana. Naravno da sam usput pojeo čitavu porciju ništa više od solidnog pomfrita što sam u sebi pravdao kao mezetluk, a ne alavost. Nije to bila loša ni piletina, ni govedina, ni jagnjetina čija je masa u tom trenutku bila po pravoj meri. V
Izvor: Sportske NET
