Foto: Promo
„Na ramenu tvome plačem
ti kriješ suze svoje,
kako da se rastanemo
a rastanak došao je.
Nemoj da se pozdravljamo,
možda nije došlo vreme,
ko će znati da l’ možemo
ja bez tebe ti bez mene.
Stavi cvet u moju kosu,
kao nekad onih dana,
da se setim prošle sreće
jer od sutra biću sama.
Kada mladost bude prošla
ko planinska brza reka,
zakucaj na moja vrata
jer tamo te ljubav čeka.“
(Dragan Jovanović – Rade Vučković)
Za muški primerak ove pesme znaju milioni (Rifat Tepić – Nećemo se pozdravljati), a za prvu verziju ovih jesenjinovskih stihova čuli su tek poneki zaljubljenici u narodnjačke raritete i bili zatečeni ženskom verzijom. Upravo jedan takav raritet je i Bogumila Mila Jovanović, koja ovih dana obeležava prvih pola veka u diskografiji. Za početak ima bogomdano ime, ime koje pravi razliku, jedina Bogumila u narodnoj pesmi.
– Moji preci (i sa mamine i sa tatine strane) su bili ili pevači ili svirači. Kao mlado drvo, na koje se kalem najbolje primi, upijala sam sve što sam čula i nesvesno krenula u pevače. Od oca i brata od ujaka sam prvo naučila sevdalinke. Umesto da pevam neke lake pesmice, ja sam počela sa „Sarajevo, divno mesto“, „Sini, sini, sjaj meseče“, „Stara staza“. Imam utisak da sam stalno pevala: od kuće do škole, od škole do kuće, ne razmišljajući da jednog dana odem u pevače – priča Mila Jovanović za Muzičku apoteku.
– Posle gimnazije u Varvarinu upislala sam Pravni fakultet u Nišu. Bila sam dobar student, polagala sam ispite, ali muzika je prevagnula na svoju stranu. 1969. godine prijavila sam se na takmičenje pevača amatera „Prvi glas Pomoravlja“ i osvojila prvo mesto. Sedamnaestogodišnja devojčicica ni slutila tada nije kuda će je to odvesti.
Danilo Mišković, poznati harmonikaš i kompozitor iz Bošnjana i Milin brat od tetke, zapazio je njen talenat i predložio joj da snimi ploču. Milin diskografski prvenac se pojavio 1972. godine u produkciji „Šumadija“ iz Batočine sa vodećom pesmom „Reko, ti sve znaš“ na stihove Atanasija Savića.
– Počelo je pravo otimanje i kompozitora i muzičkih urednika. Dobila sam priliku da snimam z Radio Beograd uz korepeticiju Branka Belobrka. Tada sam se prvi put pojavila na velikoj televiziji, sninila i meni neke od najdražih pesama: „Sinoć kad je pao mrak“, „Zvoni zvonce“, „Ječam žela“…
Svojim retko umilnim glasom i sentišima obeležila je sedamdesete godine prošlog veka sa dvadesetak pesama na desetak singlova: „Nekad sam se igrala sa tobom“, „Ti se smiri srce moje“, „U laži su kratke noge“, „Želela sam tvoje suze“, „Nemirni dečače“, „Moram da te zaborabim“, „Šušti svelo lišće“, „Ti si meni onaj pravi“, „Nemoj da se pozdravljamo“, „Zašto sam te zavolela“, „Nisam kriva ja“, „Vrati mi proleće“, „Živela sam za tu ljubav“, „Bio si moja jedina ljubav“…
– Skoro sve što sam snimala, snimala sam za PGPRTB. Skoro sve te pesme koje sam snimila komponovali su moji bližnji: moj muž, moj svekar, moj brat od tetke. Što kažu – sve pare u jednu kuću. Imala sam i tu čast da snimim ploču sa majkom naše harmonike Radojkom Živković i da sa njenim ansamblom nastupim na „Hit paradi“ 1975. godine sa pesmom „Zašto sam te zavolela“.
– Ipak, moj najveći hit je pesma „Nekad sam se igrala sa tobom“. To je moja pevačka lična karta, pesma koja se 70-ih njje skidala sa top lista i programa najslušanijih radio stanica. I tekstom i melodijom podseća na naše izvorne narodne pesme, pa je kao takva primljena i na Radio Beogradu. Pošto tada nisam imala ime na estradi a imala sam hit, koleginice su pevale moju pesmu i ne znajući ko je to snimio.
Za poseban doprinos očuvanju prave narodne muzike titulisana je majstorskim pismom i drugim vrednim nagradama na „Čaši vode sa izvora“, „Moravskim biserima“ i drugim manifestacijama narodnog stvaralaštva.
– Hvala dragim kolegama na svim tim priznanjima, iako sam svesna da nisam napravila karijerru adekvatnu mojim pesmama i mom pevanju. S druge strane, svesna sam da sam žrtvovala karijeru sudije i otišla u pevače.
– Možda je presudilo i to što sam se udala za Dragana Jovanovića, harmonikaša i kompozitora, sina čuvenog „Žome“ iz Jagodine. Iako mi je muž komponovao većunu pesama, birala sam tekstove po mom ukusu, i to uglavnom od pesnika Atanasija Savića iz Čačka. Samo neka su lirski, pa makar i ne bili komercijalni.
Po načinu interpretacije, po tom jedinstvenom milovanju pesme, Milu Jeremić-Jovanović su poredili sa Ksenijom Cicvarić i tim skoro izumrlim načinom donošenja narodne pesme.
– Ksenija i jeste moj devojački uzor. Pevala sam sve njene pesme, i „Milicu“, i „Sejdefu“, i „Veselicu“. I tada sam se trudila da je ne imitiram, a danas vidim koliko je bolja od svih nas. Trudila sam se da zadržim te Ksenijine filigrantske ukrase i tu iskrenu emociju koju pokušavam da prenesem na publiku. Možda je i to razlog što za pola veka karijere nisam doživela nijednu neprijatnost.
– Svaka generacija ima svoju muziku, a ovu današnju ja očigledno ne razumem. Ono što se danas promoviše i prodaje kao folk, u stvari je čist pop. U tu mešavinu svega i svačega, u te uvozne arije, ja se ne razumem i ne mešam. Ostala sam verna sebi, svom stilu, svojoj publici. Obišla sam dobar deo sveta, pevala od Makedonije do Slovenije, po klubovima naših ljudi širom sveta. Imam sina koji nastavlja muzičku tradiciju, ćerku, unučad. Imam i lepu prošlost koju čuvam za sumorne dane.
(Goran Milošević)
Izvor: Telegraf.rs
